Ja

Ponekad sam slušao muziku. Puštao sam neprekidno pesmu „Don’t Give Up“ Pitera Gebrijela i Kejt Buš, i plakao na stihove „čini se da mi nije ostala više nijedna bitka, ja sam čovek opustošenih snova“.

Samo njegovo prisustvo donosilo je obrazovanje.

Upoznao me je sa toliko mnogo muzike kakvu nikada ranije nisam čuo.

Imao je dar da zapazi nešto u muzičarima pre bilo koga drugog, a onda ih neguje i podržava imajući strpljenja dok oni ne steknu samopouzdanje.

Bio je urnebesno duhovit, totalni osobenjak, bezobrazno gej, a fenomenalan muzičar, možda najbolji svirač gitare sa dvanaest žica koga je Britanija ikada imala.

Posedovao je enciklopedijsko znanje o bluzu.

Tačnije, on je bio ubeđen da su posebno skrojeni za njega sve dok na jednoj svirci nije u publici ugledao nekoga u istovetnom kaftanu kao što je njegov.

Drugi sastav bio je Bend. Njihova prva dva albuma puštali smo stalno iznova. Slično svirci Liona Rasela, njihove pesme su delovale kao baklje koje neko pali da bi nam ukazao na stazu koju treba slediti, način da radimo ono što želimo. „Chest Fever“, „Tears of Rage“, „The Weight“: bile su to pesme kakve smo mi žudeli da stvaramo.

gosti nepripremljeni na zvuk fanfara bili su skloni zabrinutim pogledima, kao da razmatraju mogućnost da mi je uspeh sasvim udario u glavu.
Na imanju je nekada postojala ogromna staklena bašta koju sam pretvorio u posebnu kuću sa sopstvenom baštom i tu uselio moju baku. Njen drugi suprug Horas je umro, a nije mi se dopadala pomisao da ona u svojim sedamdesetim godinama živi sasvim sama. Ostatak života provela je tu, sve do svoje smrti 1995. Pomislio sam da u tome postoji neka divna kružna veza. Ja sam rođen u njenoj kući, a ona je umrla u mojoj, mada je njen život tu bio veoma samostalan. Ona je oduvek bila nezavisna žena i to nipošto nisam želeo da joj oduzmem. Nalazila se u krugu iza kapija Vudsajda, pa sam znao da je bezbedna, ali živela je svoj život i bila okružena svojim društvom. Mogao sam da svratim kada god poželim da je posetim, ali sam je mogao i držati podalje od ludila sopstvenog života i zaštititi je od svih preterivanja i gluposti. Delovalo je da je zaista srećna tamo, prčkajući unaokolo po bašti. Baka je upravo plevila po međama kada je kraljica majka došla u Vudsajd na ručak. Ona i ja smo se fino slagali prilikom susreta u kući Brajana Forbsa, pa sam bio pozvan na večeru u njenu kraljevsku rezidenciju u

sam išta naučio tokom proteklih nekoliko godina, onda je to bilo da unutrašnji osećaj ponekad predstavlja najvažniju stvar. Možeš da radiš vredno do mile volje, da pažljivo planiraš koliko god to želiš, ali postoje trenuci kada se sve svodi na osećaj, na verovanje sopstvenim instinktima ili sudbinu.