Tajne religije

Markionova poruka je bila nedvosmislena: iz bogoljublja čovek treba da živi asketski, da mrcvari telo. Ne treba da stupa u brak, ni da se razmnožava da ne bi održavao u životu tvorevinu zlog Boga, nego da se uzdržava od alkohola i mesa i umereno se hrani biljkama i ribom.

Stvaranje sveta možda su započeli bogovi – to je pitanje vere – ali religije počinju s ljudima koji su ih u pravom smislu te reči uneli u narod, i to je istorijska činjenica.

U ŠTA VERUJEMO KAD VERUJEMO?

Ponekad je bilo teško odrediti da li templari, kabalisti, sufije i mistici pripadaju hrišćanstvu, islamu ili judaizmu, jer se njihova stvarna tajna religija sastojala u božanskoj ljubavi, koju su tražili verujući da samo ona ima fundus i da samo u njoj mogu da dostignu blaženstvo.

Vrlo jasno je pravljena razlika između onoga što danas nazivamo Seksus i Eros. Telesnost nije pripadala ljubavi. Čovek se sastojao od božanskog i životinjskog, a polni nagon je nedvosmisleno svrstavan u životinjsko. Drugačije izraženo, seksualnost je shvatana kao biološka funkcija, shodno ostalim životnim funkcijama. Pošto je ta podela bila problematična, seksualnost je sublimisana i korišćena u poeziji kao metafora za žudnju.

islamskoj republici Iran potvrđena kao činjenica u Ustavu: skriveni imam Muhamed el Mehdi zvanični je poglavar države, koga za vreme njegovog odsustva – dok živi u skrivenosti – zastupaju učeni znalci verskog prava. Uz to srećemo dobro poznatu predstavu: Spasitelj je dvanaesti imam koji je otišao u skrovitost.

Umesto Prorokovih zastupnika, šiiti slede imama. Za njih je Prorokova porodica sveta, a naročito linija koja vodi od Fatime, Muhamedove ćerke, i Alija.

Huseinova smrt kod Kerbele, u kojoj šiiti gledaju mučeništvo, dovela je do trajnog razdora u muslimanskoj zajednici, koji se održao do danas. Jer Huseinove pristalice, Alijevi šiiti, nikada nisu oprostili sunitima i njihovim halifama što su im ubili vođu. S druge strane, halife su tlačili i progonili Alijeve sledbenike. Jer pitanje ko treba da vodi muslimane, halifa ili imam, ostalo je otvoreno i čekalo razrešenje. Do odgovora na to nije se moglo doći teološkim putem, nego samo vojnim sredstvima, budući da se pitanje u krajnjoj liniji ticalo neograničene moći.

Šiiti, ostajući verni Aliju, prihvatali su kao svog vođu samo nekoga iz Muhamedovog roda. Njihovo odvajanje od sunita dovelo je i do odbijanja halifata.

Suniti, čije je ime izvedeno iz reči suna (Prorokova tradicija), pozvali su se na Abu Bekra i kao Muhamedove naslednike (halife) priznavali su i one koji nisu njegovi potomci.