Apropo ničega: Autobiografija

Na kraju nisam uspeo da smislim nikakav logičan razlog i konačno sam zaključio da su ljudi jednostavno rođeni da se opiru smrti. Krv nadjačava mozak.

Sebe pre svega smatram piscem i to je prava sreća jer pisac nikad ne zavisi od toga hoće li ga neko angažovati već stvara sopstveno delo i sam bira radno vreme.

Ne osvrći se, govorio mi je Sačel Pejdž, nešto će već iskrsnuti. Poslušao sam savet tog velikog čoveka

Egoizam je tako podmukao kradljivac vremena

Ikone ranijeg doba, poput Boba Houpa i Džeka Benija,

Na kraju krajeva, mi smo samo slučajnost u fizici, i to teška slučajnost.

Pomaže ti iluzija da činiš nešto da pomogneš sebi. Nekako se osećaš malo bolje, malo manje potišteno. Svoje nade polažeš u Godoa koji nikad ne dolazi ali misao da bi mogao da se pojavi s odgovorima pomaže ti da prebrodiš taj košmar koji te je obuzeo. Poput religije, gde ti iluzija pomaže da prebrodiš krizu. Budući da se bavim umetnošću, zavidim onim ljudima koji pronalaze utehu u verovanju da će delo koje su stvorili nastaviti da živi, da će biti predmet mnogih razgovora i da će ga to umetničko „nasleđe“ nekako učiniti besmrtnim, kao što katolik veruje u život posle smrti. Fora je u tome da su svi oni koji pričaju o tom nasleđu i veličini umetnikovog dela živi i jedu dimljenu govedinu, dok je umetnik u nekoj urni ili pod zemljom u Kvinsu.

Nisam bio srećan; bio sam sumoran, plašljiv, besan i ne pitajte me za razlog.

Kad sam mu tako u jednom razgovoru pomenuo svoju ambiciju da budem TV scenarista, on mi je rekao, „ne treba da budeš TV scenarista celog života.“ „Filmovi?“, upitao sam. „Ne“, odgovorio je, „pozorište.“ „Ali zar ne žele svi dramski pisci da pišu scenarije za filmove?“ „Ne, svi filmski scenaristi žele da pišu pozorišne komade.“

Sad se možda čuje glas psihijatra koji kaže, „toliko si hteo da budeš slavan pa te je sad ta želja postidela.“ Takvo objašnjenje je moguće ali čak i da je tačno, kakve vajde ja imam od te spoznaje?