Borislav Pekić

Pekićeva pisma koja su pred čitaocima pisac je lično tokom dve godine čitao preko Jugoslovenske sekcije BBC-ja pre ravno trideset godina. U njima su protagonisti dva imaginarna lika: Živorad, koji je oličavao Jugoslovene, i gospodin Džons, koji je predstavljao tipičnog Engleza. Teme za svoja pisma Pekiću i nije bilo teško da nađe u knjigama, novinama i događajima, bilo iz Londona i Beograda, bilo iz drugih evropskih zemalja i svetskih centara. Njegovo ogromno znanje iz raznih oblasti, od mitologije, preko filozofije i politike, do muzike i književnosti, kao i njegovo književno majstorstvo, učinili su da svaka tema, svako pojedino pismo i danas zvuči blisko i prepoznatljivo, a istovremeno iznenađuje svojom originalnošću i univerzalnom porukom.

Tri ciklusa pisama iz tuđine, sabranih u ovoj knjizi, pravi su esejistički biseri, prozne minijature koje još jednom potvrđuju Pekićevo suvereno vladanje svim književnim žanrovima.

„Bilo da se radi o karakteristikama vlasti, demokratiji ili korupciji, Pekićeva pisma su brevijar situacija i karaktera, kako naših tako i engleskih. To su pisma pričana i pisana za ljude koji žive u Jugoslaviji, kojima je pisac želeo da pomogne da shvate i svet i vreme u kome žive, istovremeno opisujući i Engleze i Englesku. Univerzalnost njegovog tretiranja događaja i situacija vidi se iz svakog pisma, a njih je Pekić uočio i na duhovit način prikazao ne štedeći ni sebe ni druge.“ Iz Pogovora Ljiljane Pekić

Stolećima je Britanija živela do Evrope, ponekad i od nje. Stolećima je njen život zavisio od Evrope i Evropa od nje. Da vlastite interese zaštiti, došla je svojim intervencijama glave mnogim evropskim ambicijama, i ne verujem da sa sigurnošću smemo reći kako nije bila u pravu, ali kao da je sve vreme, u podozrenju i otporu prema Kontinentu kome je samo geografski pripadala, slutila opasnost koja će je jednom od nje snaći, opasnost što će u nekoliko krupnih i proždrljivih zalogaja progutati gotovo sve njene istorijske trijumfe.
Borislav Pekić

Objedinjujući mnoge istorijske istine i zablude, Borislav Pekić, dugo godina azilant na britanskom ostrvu, stvorio je neobičnu, istorijski validnu i čitalački uzbudljivu i zanimljivu povest gordog Albiona — britanskog Ujedinjenog Kraljevstva. Sentimentalna povest Britanskog carstva, međutim, uzdiže se iznad „terora istorije“, ali i iznad književnih uopštavanja i fikcionalizacije, ironijskim otklonom prema inače pouzdanom istoriografskom pristupu građi. Na taj način je stvorio delo koje svedoči da je istorija „učiteljica života“ ali je opisao i njene dobre i loše đake. Nema ničega sentimentalnog u krvavim istorijskim epizodama, ali ima u sentimentu pisca koji zna da je dobra priča osnov za dobru knjigu, a ova povest je upravo to.

Kultna predstava Korešpodencija imala je 300 izvođenja za 24 godine.

„Najbolji način da čovek gleda rđave drame je — život. Kad hoću da vidim dobru, ja onda odem u pozorište i gledam — Umetnost.“ Borislav Pekić

Iako po obimu značajno manji od romanesknog, Pekićev dramski opus zauzima po važnosti i književnom kvalitetu značajno mesto u celokupnom delu ovog pisca. Ne samo u pogledu dominantnih i opsesivnih tema koje se neminovno „produžavaju“ iz romana ka dramama već i u pogledu kreativne žanrovske polivalentnosti jer mnogi likovi iz Pekićeve proze dobijaju nove/stare živote u dramama. U kontekstu dela ovog pisca roman i drama stoje naporedo, postoje simultano, dopunjujući i obogaćujući večne Pekićeve teme: sudbinu pojedinca i naroda, cincarsku vekovnu odiseju, totalitarizam i egzistencijalni istorijski sarkazam, velike sudbine malih ljudi i male živote u velikim nacionalnim sunovratima…

Sve ono što je Pekića učinilo jednim od najvećih pisaca dvadesetog veka oživelo je u imaginativnoj i dramaturškoj sferi pozorišta. Ali ne da bi strasnu piščevu metaforu učinilo konačnom ili mogućom u još jednom kreativnom mediju, nego da bi se upravo dokazalo i pokazalo koliko su strast i kvalitet književnog teksta svuda i uvek prepoznatljivi.

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948–1954)

„Oprosti onima za koje veruješ da su te izdali. Najčešće je to bio neko — drugi… Ne veruj da ćeš ih ubediti da si nevin, čak i ako jesi. Dovoljno je ako postigneš da ti poveruju kako si sam kriv.“ Borislav Pekić

Letopis zatvorskih godina Borislava Pekića iznosi svu tragiku piščevog ličnog iskustva i obelodanjuje surovo naličje komunističkog režima u Jugoslaviji neposredno posle Drugog svetskog rata. Čitajući ovo potresno i poučno svedočanstvo otkrićemo zajedno sa piscem kako tamnica menja jezik, percepciju, život, pretvarajući se u neku vrstu paralelne stvarnosti gde se zakonitosti ljudske zajednice najbolje vide.

Gde su granice slobode? Da li svi putevi borbe vode u stradanje? Jesu li osuda, prisila i teror nezavidna baština od koje društvo još nije odustalo?

Odgovore za koje mnogi nemaju snage i savesti Borislav Pekić nalazi u svom i kolektivnom iskustvu svog naroda, kao i u tekovinama civilizacije u koje u svim periodima istorije spada i — zatvor. U svom tamnovanju pisac nalazi okvir vlastite egzistencije i duha, borbe i istinskih granica života i smrti — smisla življenja, pre svega.

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948–1954)

„Ne budi čuvar brata svojega, ni sudija mu, ni protiv njega svedok. Ne budi još jedan koji ga je zatvorio… Ničeg se ne plaši, ni od čeg ne strahuj. Najgore u strahu, sam je — strah. Sve ostalo je lakše.“ Borislav Pekić

Letopis zatvorskih godina Borislava Pekića iznosi svu tragiku piščevog ličnog iskustva i obelodanjuje surovo naličje komunističkog režima u Jugoslaviji neposredno posle Drugog svetskog rata. Čitajući ovo potresno i poučno svedočanstvo otkrićemo zajedno sa piscem kako tamnica menja jezik, percepciju, život, pretvarajući se u neku vrstu paralelne stvarnosti gde se zakonitosti ljudske zajednice najbolje vide.

Gde su granice slobode? Da li svi putevi borbe vode u stradanje? Jesu li osuda, prisila i teror nezavidna baština od koje društvo još nije odustalo?

Odgovore za koje mnogi nemaju snage i savesti Borislav Pekić nalazi u svom i kolektivnom iskustvu svog naroda, kao i u tekovinama civilizacije u koje u svim periodima istorije spada i — zatvor. U svom tamnovanju pisac nalazi okvir vlastite egzistencije i duha, borbe i istinskih granica života i smrti — smisla življenja, pre svega.

Drama U Edenu, na Istoku doživela je pet postavki i na desetine izvođenja u poslednjih 40 godina.

„Pozorišni čin je, zapravo, tajna vaskrsenja. Kad su moji komadi u pitanju on se, imajući i funkciju hitne pomoći, podudara sa veštačkim disanjem koje beznadežnom utopljeniku vraća vitalitet. Pišem i dalje drame, imajući to u vidu.“ Borislav Pekić

Iako po obimu značajno manji od romanesknog, Pekićev dramski opus zauzima po važnosti i književnom kvalitetu značajno mesto u celokupnom delu ovog pisca. Ne samo u pogledu dominantnih i opsesivnih tema koje se neminovno „produžavaju“ iz romana ka dramama već i u pogledu kreativne žanrovske polivalentnosti jer mnogi likovi iz Pekićeve proze dobijaju nove/stare živote u dramama. U kontekstu dela ovog pisca roman i drama stoje naporedo, postoje simultano, dopunjujući i obogaćujući večne Pekićeve teme: sudbinu pojedinca i naroda, cincarsku vekovnu odiseju, totalitarizam i egzistencijalni istorijski sarkazam, velike sudbine malih ljudi i male živote u velikim nacionalnim sunovratima…

Sve ono što je Pekića učinilo jednim od najvećih pisaca dvadesetog veka oživelo je u imaginativnoj i dramaturškoj sferi pozorišta. Ali ne da bi strasnu piščevu metaforu učinilo konačnom ili mogućom u još jednom kreativnom mediju, nego da bi se upravo dokazalo i pokazalo koliko su strast i kvalitet književnog teksta svuda i uvek prepoznatljivi.

Dve novele Borislava Pekića Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana i Odbrana i poslednji dani spaja to što im je glavni junak samac u kome se ogledaju sve društvene i duhovne traume. Pokušaj prevazilaženja sopstvene sudbine neminovno vodi osobenoj životnoj dramaturgiji i pokreće niz pitanja o smislu života i smrti, moralu i sudbinskoj datosti.
_________

Ikar Gubelkijan, „leteći Jermenin“, prvak u umetničkom klizanju u vreme fašizma, vežba svoj dar do savršenstva, negujući istovremeno taštinu i moralnu otupelost. Time ne postaje ni veći umetnik ni manji čovek. On jednostavno nestaje kako mu život gubi smisao, a ljudski kapaciteti se umanjuju. Umetnost u ovoj noveli nije prikazana kao stremljenje ka uzvišenom već kao azil, mesto gde se može skloniti od sveta ali ne i od pitanja koja čovek sebi postavlja upravo zbog sveta od koga misli da je pobegao.

Andrija A. Gavrilović, emigrant u Zapadnoj Nemačkoj pedesetih godina XX veka, pokušava da svoj spokoj nađe u starom kraju. Njegova molba za sahranu na teritoriji FNRJ, inspirisana Odbranom Sokratovom, neobična je novela o emigrantskoj sudbini i tragovima bivšeg života kojem Gavrilović pokušava da se bar u smrti vrati. Ispisujući memoare, Gavrilović će kao običan čovek iz naroda opisati tragiku postojanja i odnos prema društvenom licemerju u svim društvenim sistemima.

„A sada više nema šta da se kaže sem da se usrdnom molitvom prizove Bog da blagoslovi početak ove gradnje, da ga obdari svojom bezmernom milošću i praštanjem za zablude koje će pisca, nema sumnje, upravljati na njegovom trudnom hodočašću u prošlost. Ali, ovako ili onako, neka bude volja Njegova post hominum memoriam.“ Borislav Pekić

Graditelji su zasigurno jedini Pekićev roman u kojem neke epizode imaju autobiografski karakter. Ovim romanom — specifičnom vrstom istorije „sentimenalnog vaspitanja“ — završava se saga o Njegovanima (prvi deo Zlatno runo; drugi deo Crveni i beli). Svi likovi ove knjige su graditelji, ali njihovo graditeljstvo može se posmatrati dvojako. Jedni zidaju zgrade, a drugi duh: buržoaski klasni duh i eltizam. U pet delova simbolično nazvanim „Građa“, „Građenje“, „Gradilište“, „Graditelji“, „Građevina“ pratimo podizanje jednog monumenta i tragičnu propast glavnog junaka Isidora, tvorca građevine, poslednjeg Njegovana. Prateći rast megalomanskog spomenika revoluciji, istovremeno pratimo i unižavanje građanskog duha — Beograda, čiji urbano-elitisitički duh gasne u senci revolucionarne mimikrije i stvaranja nove klase. Zato je ovaj roman o građenju, u stvari, roman o propasti, o sunovratu jedne porodice na kraju istorije.

„Lični moral je osnova svake opšte politike. Budimo ljudi, građani i Srbi, ali nikada nijednu od tih osobina, urođenih ili stečenih, ne žrtvujmo drugoj. Ko počne sa žrtvovanjem svojih vrlina — završava sa žrtvovanjem tuđih života.“ Borislav Pekić

Knjiga političkih eseja, zapisa i govora Stope u pesku otkriva Borislava Pekića i kao angažovanog pisca i političkog mislioca. Jedan od prvih pristalica višestranačkog sistema u jednopartijskoj Jugoslaviji pedesetih godina, koji je zbog tog svog uverenja robijao, i jedan od osnivača Demokratske stranke devedesetih, Pekić je svoju neiscrpnu stvaralačku energiju ulagao i u borbu za stvaranje demokratske Srbije posle pola veka ideoloških predubeđenja koja su vladala na balkanskim prostorima. „Naša demokratija i crna magija“, „Dnevnik besnila“ i „Zamke ideologije“, kako su ih nazvale priređivači ove knjige Ljiljana i Aleksandra Pekić, tri su zasebne celine u ovoj poučnoj i na mahove gorkoj knjizi nastaloj u vreme nacionalnog sazrevanja i tranzicije.

„Ozaren autorovim duhom, ubeđeno kazujem: Borislav Pekić je najdublji i najsvestraniji mislilac u srpskoj književnosti druge polovine XX veka. Ovog velikog pisca odlikuje univerzalnost sadržaja i stvaralačko obilje.“ Dobrica Ćosić

„U suštini Pekićevog dela je briga za budućnost, vrsta humanog akta. Takođe, brinuo je i da partijski mehanizmi ne potkopaju proces demokratizacije, nego da pronađu zajedničke vrednosti.“ Aleksandar Jerkov

„Borislav Pekić je moralni uzor savremene Srbije.“ Slobodan Gavrilović

„Naši gradovi su ti dušu dali za građanske ratove, kao da su pravljeni da se na ulicama koljemo: poslovni centar sa trgovinama i nadleštvima, pa zaštitni pojas građanskih domova, a onda radnički kvartovi, ali i oni su opkoljeni gradskim letnjikovcima, iza kojih opet vrebaju seljaci. U tim koncentričnim krugovima živi se jedan drugom iza leđa, red po red smenjuju se bogatstvo i nemaština, red gospode — red fukare, pa opet red gospode i unedogled tako, kao godovi u drvetu, kao kriške… kriške zatrovanog voća.“ — Borislav Pekić

Arsenije Njegovan, kućevlasnik, rentijer i veleposednik, zaljubljen je u svoje kuće koje naziva imenima žena. Odlazeći na aukciju za kuću Nike, koju je iznad svega želeo, 27. marta 1941. zabasaće na demonstracije protiv potpisivanja Trojnog pakta i stradaće, kao protivnik ili pristalica — ni sam nije mogao tačno da razluči dok su ga žandari prebijenog vadili iz slivnika. Godinama ne izlazi iz kuće gledajući dvogledom sa prozora kako se razvija Novi Beograd na drugoj obali reke. Iz svoje izmaštane stvarnosti, projekcije svoje posedničko-trgovačke strasti i istorijskih trauma, ne znajući da mu je sve oduzeto, stvara lični odnos prema istoriji i iskrivljenu sliku sveta i odlučuje da krene u hodočašće gradom. Ali, od 27. marta 1941. kao da se ništa nije promenilo: Arsenije upada u studentske demonstracije 1968. kod novobeogradskog podvožnjaka…

Autentični spomenik Beogradu i srpskoj građanskoj klasi u XX veku.

„Ima ljudi čije tragove sledimo kao umetnička dela… Ima ljudi čije stope, u pesku trajanja utisnute, ne vode istim smerom u kome su vodili njihovi životi… Ima ljudi čiji je život trag vrelog železa u tle utisnut… Ima ljudi čiji život u močvari trajanja liči na tragove crvenokožaca kad neće da budu uočeni… Ima ljudi čiji je život trag u vodi… “
Borislav Pekić

Novi Jerusalim je zbirka priča široke vremenske perspektive, ali i veoma široke perspektive karaktera; od ljudi koji stvaraju svet i novi sadržaj do onih koji ruše. Karakteri u sebi nose, kao dominantnu osobinu, pečat i lik vremena, kao sudbinu, iskušenje i tragiku postojanja. Svakom junaku Pekić je odredio jedan od osnovnih elemenata — metal, zemlju, vatru, vazduh, vodu …

Kada osmotrimo vremenski raspon koji pripovetke iz Novog Jerusalima obuhvataju (a to je luk od ranog srednjeg veka do daleke, antiutopijske budućnosti), možemo reći da „hronika“ u datom slučaju označava integralni letopis sveta.
U Novom Jerusalimu cela istorija je u stvari gotska hronika, beskrajni niz tajnovitih, tragički osenčenih sudbina. Preispitujući i kreativno nadograđujući neke karakteristike upravo tog i tako odabranog žanra Borislav Pekić ispunio ga je smislom za koji možemo reći da podjednako pripada svima nama, da je univerzalan. A tamo gde se govori o univerzalnom, tamo govori istinska, najviša umetnost.
Mihajlo Pantić

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948–1954)

„Ne veruj onima koje često kažnjavaju, a na njima se to ne primećuje, ali ni onima koje ne kažnjavaju nikad, a na njima se to primećuje. Najbolje je da ne veruješ nikom. Ali da se ponašaš kao da veruješ svakome.“ Borislav Pekić

Letopis zatvorskih godina Borislava Pekića iznosi svu tragiku piščevog ličnog iskustva i obelodanjuje surovo naličje komunističkog režima u Jugoslaviji neposredno posle Drugog svetskog rata. Čitajući ovo potresno i poučno svedočanstvo otkrićemo zajedno sa piscem kako tamnica menja jezik, percepciju, život, pretvarajući se u neku vrstu paralelne stvarnosti gde se zakonitosti ljudske zajednice najbolje vide.

Gde su granice slobode? Da li svi putevi borbe vode u stradanje? Jesu li osuda, prisila i teror nezavidna baština od koje društvo još nije odustalo?

Odgovore za koje mnogi nemaju snage i savesti Borislav Pekić nalazi u svom i kolektivnom iskustvu svog naroda, kao i u tekovinama civilizacije u koje u svim periodima istorije spada i — zatvor. U svom tamnovanju pisac nalazi okvir vlastite egzistencije i duha, borbe i istinskih granica života i smrti — smisla življenja, pre svega.

Postoje li velike ideje zbog kojih vredi ubijati?

Nijedan život nije tako mali i beznačajan da se ubica kasnije ne bi kajao zbog njega…

„Treba gledati pravo. Jer da se htelo gledati iza sebe, dobili bismo oči na potiljku. Treba ljubiti zemlju dece svoje, a ne dedova svojih. Jer čast neće zavisiti od toga odakle dolazimo nego kuda idemo.“ Borislav Pekić

Dr Konrad Rutkowski, nakon posete jednom dalmatinskom gradiću, pokušava da opravda svoje postupke kada je, kao SS-oficir za vreme II svetskog rata, poslao jednog nevinog gradskog činovnika na vešala i na smrt pretukao jednog zatvorenika. Posle dvadeset i dve godine proganjaju ga aveti prošlosti i on u pismima pokušava da istraži korene zla u sebi i oko sebe i pronađe onu tanku granicu preko koje čovek prelazi u nečoveka.

Nemir u kome se prošlost vraća kao vampir ispisuje unutrašnju dramu Rutkowskog, i kroz neverovatan zaplet ideja od Platona do Wittgensteina, pokreće uvek aktuelno pitanje o ličnoj i kolektivnoj krivici, ličnom i kolektivnom odnosu prema „istorijskoj istini“, koja predstavlja vampira koga on želi da ućutka.

Između njega i sveta postoji zid mračne tajne…

Radnja se događa danas, ali budućnost je već prošla!

„Još od prapostojanja, još od zore čovečanstva, vodi se na ovoj planeti najpresudniji i najkrvavljiji građanski rat koji od ovih sporednih, sekundarnih, nevažnih, niko i ne primećuje. To je rat između ljudi i androida. U Atlantidi ću eliminisati sve elemente fabule i baviti se isključivo svojim shvatanjem da je ova naša civilizacija već hiljadama godina metaforično — androidska.“
Borislav Pekić

Posle više od dvadeset godina ponovo je pred čitaocima Pekićeva knjiga koja je deo antropološke trilogije Besnilo — Atlantida — 1999. Dinamična priča o borbi između robotske i ljudske civilizacije koje uporedo obitavaju na zemlji, ovaj roman je spoj negativne utopije, klasičnog epa i fantastičnog trilera. „I tako već ulazimo u čarobnu tajnu. A tajne se ne ispovedaju.“

Virus u obliku metka pogađa u srce civilizacije… Niko nije bezbedan.

Vizija kraja sveta koja odgovara onome što smo od sveta napravili.

Biološka katastrofa, u razmerama nepoznatim savremenoj istoriji, pogađa londonski aerodrom Hitrou u jeku letnje sezone. Usled mutacije virusa besnila u jednoj naučnoj laboratoriji, epidemija se širi zastrašujućom brzinom jer nijedna vakcina ne deluje. U karantinu, koji obuhvata ogroman kompleks, zateklo se na desetine hiljada putnika i nameštenika aerodroma…

U ovoj univerzalnoj metafori, čije književne srodnike možemo prepoznati u Kamijevoj Kugi ili Saramagovom Slepilu, zaraženi ljudi vode rat ne samo sa zlokobnim psećim virusom, nego i sa besnilom u sebi i besnilom svoje okoline, razotkrivajući tako zastrašujuću istinu o ljudskoj prirodi: nije nam potreban virus da bi ludilo koje s rođenjem nosimo iskazalo sve svoje vidove i probilo tanku opnu obzira i samopoštovanja.

Apokaliptična vizija sveta koja se bavi ljudskom vrstom i prirodom naše civilizacije.

Kraj je samo početak…

Ako smo ovu knjigu u vremenima njenog nastanka gledali kao naučnu-fantastiku, danas možemo da je posmatramo kao blisku budućnost.

„Zemlja se zvala Arnos. Opet je 1999, i mladić Arno čeka devojku Marie-Louise na pašnjaku koga je zvao Zeleni Kraj. Očekuje se smak sveta kada bude pomračenje sunca 6. jula 1999. Vreme će i dalje postojati ali neće postojati ljudi…“ Borislav Pekić

Roman 1999. je treći i poslednji deo Pekićeve poznate antropološke trilogije Besnilo — Atlantida — 1999. To je kentaurski hibrid zbirke pripovedaka i romana, u kome se kroz neizračunjivo vreme spajaju rađanje, lutanje i smrt jedne komete. Slutnja propasti civilizacije na pragu samouništenja njenim tragičnim junacima daje simboličke obrise poslednjih bića na opustošenoj planeti. Ova dramatična priča u različitim junacima prepoznaće istu sudbinu, i kroz pet priča i pet čovečanstava udaljenih milonima godina sjediniti ih u zajedničku kataklizmu. „Ako je i ne opažaju, niti njene antropološke posledice razumeju, ljudi je osećaju. Ako su pravi, naravno. Ako i oni nisu već androidi…“

Prvi put ekskluzivna kolekcija celokupnog književnog opusa Borislava Pekića.