Каo и код већине других народа и ''Српске народне приповијетке'', које је ''скупио и на свет издао'' Вук Стефановић Караџић у Бечу 1853, штампане у Штампарији јерменскога манастира, биле су само дио огромнога народног прозног блага, које је до данас објављено у знатном броју томова. У тој књизи, коју је Вук Караџић подијелио на: приповијетке, додатак и шаљиве приче, штампан e су укупно 263 бајке, приче, легенде и анегдоте. Вук Краџић је народне приповијетке подијелио на женске (''оне у којима се приповиједају којекаква чудеса што не може бити'') и мушке, затим на озбиљне и шаљиве, а у коначној подјели на бајке, народне приповијетке (уствари, реалистичке приче, односно новеле) и на кратке приче (уствари, легенде, анегдоте и шале).
