Ana Gorobinski

Prvi susret između Alfreda Hičkoka i Grejs Keli u Los Anđelesu bio je prilično razočarenje.

Dante i Šekspir čine jedan neobičan duo. Stoje sami za sebe, po strani, u svojevrsnoj kraljevskoj samoći;

Grci nikada nisu gubili iz vida holistički pristup: za njih je od fundamentalnog značaja bilo da utvrde univerzalnu zakonitost u svakom ispoljavanju prirode. Za arapske naučnike, međutim, važno je jedino pojedinačno naučno pitanje, i oni njemu posvećuju stotine strpljivih i pedantnih istraživanja. Kao posledica ovog zaokreta, čovečanstvo se uputilo kolosekom nezrelog znanja, u kojem je naučno i tehnološko ubrzanje izazvalo unutrašnju regresiju. Čovek nije imao vremena da se razvije duhovno u istoj meri u kojoj se širila njegova tehnička inteligencija: iz toga su sledstveno proizašli ljudi koji su negovali materijalističku misao.

Na početku islam je krenuo stopama Gundišapura. Čuvena je Muhamedova poslovica: „Mastilo naučnika vrednije je od krvi mučenika.“ Nešto kasnije, međutim, cvet islamske filozofije Al Gazali
299
utisnuo je promene u muslimansku veru, koje su je načinile onakvom kakva je danas: on je odbacio mogućnost da umovi koji žive u lažnoj veri mogu ičemu da poduče islam. Tako je aristotelizam ostavljen po strani