Vilijam Šekspir

Затварајте врата за њим, да нигде не би могао играти будалу сем код своје куће. Збогом

САМСОН: Постарајмо се да закон буде на нашој страни: нека они почну.

ГРЕГОРИО: Намрштићу се кад прођем поред њих, па нека схвате како им је воља.

САМСОН: Не, већ како смеју. Ја ћу им показати шипак; и то ће, ако отрпе, бити срамота за њих.

То је дело мржње, а љубави више.

О, ти кавгаџијска љубави, о, мржњо

прожета љубављу! О, све што си прво

из ничега створено! О, сетно лакоумље,

лакрдијо тужна, безлични хаосе

наизглед лепих облика! Оловно

перо, блистави диме, хладна ватро,

болесно здравље, стално будни сне,

и све што није али ипак јесте!

Онда је близу страшни суд. Али ваше новости нису истините. Допустите ми да вас изближе запитам: шта сте ви то, добри моји пријатељи, згрешили срећи кад вас је послала овамо у тамницу?

ГИЛДЕНСТЕРН: Ти снови су у ствари амбиције. Јер сваки онај што има амбиција није ништа друго до сенка једног сна.

ХАМЛЕТ: И сан је само сенка.

РОЗЕНКРАНЦ: То је истина; и ја држим да је амбиција тако лаког и ваздушастог бића да је она само сенка сенке.

ХАМЛЕТ: Онда су наши просјаци тела, а наши монарси и хероји са њиховом надуваном славом просјачке сенке. – Хоћемо ли у двор? Јер, вере ми, ја не умем да мудрујем.

ХАМЛЕТ: Какав сам просјак, ја сам сиромашан и самом захвалношћу. Али ја вам захваљујем; а сигурно је, драги пријатељи, да је скупо платити и један новчић за моју захвалност. Да нису послали по вас? Јесте ли ви овде по сопственој побуди? Је ли то драговољна посета? Хајде, будите искрени и поштени према мени. Но хајде. Дакле? Кажите!

ХАМЛЕТ: Што год хоћете, али само право. По вас су послали. У вашим очима је некаква врста признања, али ваше осећање стида нема довољно умешности да га преобрази. Знам, вас су позвали добри краљ и краљица.

ХАМЛЕТ: Иди у манастир! Зашто да рађаш грешнике? – Ја сâм прилично сам поштен; па ипак бих себе могао оптужити за такве ствари да би боље било да ме мати никада није родила. Ја сам врло охол, осветољубив, славољубив, са више грехова што чекају на мој миг но што има мисли да их њима оденем, или маште да им дам облик, или времена да их изведем. Шта ће оваква створења, као што сам ја, да се шуњају између земље и неба? Сви смо ми овејани ниткови – сви! Не веруј ниједном од нас. Иди право у манастир! – Где вам је отац?

ХАМЛЕТ: Ако се удаш, даћу ти ову клетву за свадбени дар: Буди невина као лед, чиста као снег – нећеш измаћи клетви. – Иди у манастир, иди! Збогом! – Али ако баш хоћеш да се удаш, пођи за будалу. Јер паметни људи знају врло добро каква чудовишта
46
правите ви од њих. У манастир! Иди, и то брзо. Збогом!

ХАМЛЕТ: Слушао сам о вашој навици да се мажете. Бог вам је дао једно лице, а ви себи правите друго: ви скакућете, ви се увијате, ви шапућете; издевате имена божјим стварима из лакомислености, а правите се да је из незнања. Идите! Доста ми је. Полудео сам због тога. Ја кажем, нећемо више имати сватова. Они што су се узели живеће, сем једнога. Остали ће остати како су. У манастир, идите!