Peter Handke

azirao od svake vrste povratka kući, a o onome u mesto rođenja da i ne govorimo

o; da, zgražavao sam se svakog dolaska kući – osećao sam stege u telu, pa i sasvim dole, na izlazu iz creva – posebice tamo

i moje osvetničke povesti

a. Danima nema više onog iznenadnog dvoglasnog lajanja pasa iza živice

kao nekad uveče u selu

âm, imao ni manje ni više nego viziju, i to apokaliptičnu

opet pod đonovima osetio ovdašnji

nije čula predjutarnja buka

a bacanja kanti za smeće, niti ono besprekidno tumbanje

poput nekog tajanstvenog zvonjenja