Robert Galbrajt

U svakoj nedaći najveći bol pričinjava nam sećanje na to da smo nekad bili srećni.

Boetije,
Uteha filozofije

Prethodne večeri bio je ispunjen besom prema samome sebi, jer nije video ono što mu je bilo ispred nosa, no uprkos tome morao je priznati da je ubica jednostavno briljantan u svojoj drskosti. Pokazao je izuzetno umeće koristeći protiv Strajka sve ono što zna o njemu, prisilivši ga da se dvoumi i preispituje, podrivši njegovu veru u sopstvenu moć rasuđivanja.

Poželeo im je prijatno jutro i otišao, pitajući se da li mu je ostalo nešto para za taksi, pa premestio cigaretu u levu ruku jer je dejstvo lokalne anestezije počelo da slabi, te su mu na hladnom ranojutarnjem vazduhu desna ruka i slomljen nos bolno pulsirali.

*

– U Jorkšir? Ne seri? – rekao je Šenker preko telefona kad je pozvao Strajka da mu kaže kako je nabavio kola, a ovaj mu otkrio kuda treba da ga vozi. – U Jorkšir?

– Tačnije, u Mašam – dodade Strajk. – Slušaj, već sam ti rekao: platiću ti koliko god tražiš kad nabavim pare. Moram na venčanje koje ne želim da propustim. A nemamo baš mnogo vremena... koliko god budeš tražio, Šenkeru, dobićeš, dajem ti reč, čim budem došao do para.

– I na čiju to svadbu žurimo?

– Robininu – odvrati Strajk.

– Aha – reče Šenker. Zvučao je zadovoljno. – Da, pa, u tom slučaju, Bansen, idemo. Rekao sam ti da ne treba da...

– ... Da...

– I Alisa ti je rekla da...

– Jeste, rekla mi je, i to na sav glas, jebote.

Strajk je bio bezmalo siguran da Šenker spava s Alisom. Drugačije nije mogao da objasni zašto mu je Šenker kao iz topa predložio Alisu, kad mu je detektiv objasnio da mu treba neka žena da odigra ključnu ulogu u postavljanju zamke Donaldu Lengu. Alisa je tražila sto funti za taj posao, naglasivši Strajku da bi tražila daleko više da je njegova partnerka nije doživotno zadužila.

– Šenkeru, o tome ćemo usput. Moram nešto da jedem i da se istuširam. Daj bože da uopšte stignemo na vreme.

I tako su se njih dvojica zaputili na sever u mercedesu koji je Šenker pozajmio; od koga, Strajk ga nije pitao. Budući da noćima nije oka sklopio, prvih stotinak kilometara je dremao, pa se prenuo, glasno hrknuvši, kad mu je zavibrirao mobilni.

– Strajk – pospano je rekao.

– Svaka čast, druže – oglasi se Vordli.

Ton mu nije bio usklađen s laskavim rečima. Uostalom, Vordli je vodio istragu kad su odbacili mogućnost da je Rej Vilijams umešan u Kelsino ubistvo.

– Živ bio – reče Strajk. – Nadam se da ti je jasno da si ti jedini pandur u Londonu koji još uvek želi da razgovara sa mnom.

– Ma, znaš mene – odvrati Vordli, malo živnuvši. – Važno je kakav si, a ne ko si. Mislio sam da bi te zanimalo: već su našli Ričarda i eno ga, peva kao ptičica.

– Ričarda... – promumla Strajk.

Imao je utisak da su mu se misli napokon pročistile od svega što ga je opsedalo proteklih meseci. Zagledao se kroz bočni prozor u prijatan prizor raskošno ozelenelog drveća. Osećao se kao da bi danima mogao da spava.

– Riči... Diki... motocikl – podseti ga Vordli.

– A, da – odvrati Strajk, rasejano počešavši ušiveno uvo, pa uzviknu: – U, jebote, al’ boli... izvini, znači, već je propevao?

– Momak nije mnogo bistar – nastavi Vordli. – Našli smo gomilu ukradene robe u njegovom stanu