Elena Vakaresku

Столара у Београду има више но у било ком другом граду – или барем овде много више упадају у очи – а посао који обављају упечатљив је по огромном броју ковчега изложених погледима. То није нимало пријатан призор, те човек осети нешто блиско олакшању кад угледа дрвеће, траву и воду, док кочијаш тера крцата кола калдрмом, дижући облак сребрнкасте прашине.

Београд се налази у једном од најсликовитијих крајолика на свету. Дунав и Сава се спајају одмах под градом, који би људи навикли на наше западњачке градове лако могли назвати селом, иако се ту и тамо велике, модерне куће издижу међу кућерцима и скромним зградама. Чудноватост тих домова поражава сваки покушај њиховог описивања; те разнолике кућице украшене ниским, дрвеним тремовима посађене су дуж улица у којима више него пролазника има прашине, паса и свиња, које наизглед господаре тим местом више него било који људски створ. Овде-онде, између осталих кућа угурају се понека црква ниског свода, украшена грубим, али јарким живописом, широко двориште пуно живине, волова и домаћих животиња, или мала столарска радионица.

„Несрећна жена треба да има велику интелигенцију да би своју несрећу могла носити као дијадему, а своје сузе као круну.“