Žilijen Sandrel

Ne živimo svakog sata svakoga dana kao da nam je poslednji, to bi bilo naporno. Naprosto živimo i to je sve.

Sela sam na klupu i posmatrala vodu u kanalu, pitajući se kako izgleda davljenje: da li je bolno, sporo, podnošljivo? Imala sam utisak da je tako lako umreti. Zašto osećamo potrebu da živimo po svaku cenu, otkuda taj prokleti instinkt, to nepristajanje na predaju?

uvek je bolje da pokažeš osećanja, makar zbog toga izgledala glupo, nego da zadržiš u sebi ono što te tišti

Ponovo sam tokom ove pustolovine otkrila kolika je moć okruženja, onih koje nazivamo bližnjima, a od kojih se često prebrzo udaljimo. Da li će i oni osetiti isto što i ja? Tu neobičnu, majušnu sreću koja je pomaljala nos u toj bezličnoj i hladnoj sobi.

Pitala sam se šta može da me usreći. Istinski usreći. Zaboravivši sve ono čime sam se do tada rukovodila prilikom donošenja odluka. Zaboravivši očekivanja društva. Zaboravivši tuđa očekivanja. Stvorila sam sliku u glavi i to zapisala. Ogolila sam sebe, ostala sam sama sa sobom. Prvi put u celom svom životu. Te noći sam ispisala svoju Svesku čuda. U formi koju mi je Luj odredio: u formi pisma. Zamislila sam sebe u budućnosti o kojoj sam maštala… koja sigurno nikad neće postojati… koja će možda postojati. To je bila izuzetno burna noć.

Poveravam ti spisak svih iskustava koje bih voleo da doživim pre nego što umrem: spisak mojih čuda. On pomalo liči na spisak snova, ali to nije, pošto sam na njega stavio samo ono za šta mi se čini da je ostvarivo.
Taj spisak je otvoren. S vremenom ću ga dopunjavati, kad se setim nečega ili nekoga, nečega što je super ili što je važno. Pošto ne nameravam uskoro da umrem, prilično si debela, moja draga, moja dragocena Svesko čuda. Iza mi je dala ovu ideju. Ona je na spisku. ;))
Lepo spavajte, mala moja čuda!

Sela sam na klupu i posmatrala vodu u kanalu, pitajući se kako izgleda davljenje: da li je bolno, sporo, podnošljivo? Imala sam utisak da je tako lako umreti.

Sela sam na klupu i posmatrala vodu u kanalu, pitajući se kako izgleda davljenje: da li je bolno, sporo, podnošljivo? Imala sam utisak da je tako lako umreti. Zašto osećamo potrebu da živimo po svaku cenu, otkuda taj prokleti instinkt, to nepristajanje na predaju? Lakše je dići ruke od svega. Dovoljno je da se nagnem: potonula bih u toj blatnjavoj vodi i, ako bih to uradila kako treba, niko ne bi ni primetio. Ali znala sam da neću dići ruke. Bila sam u čistilištu, osuđena na život.