Fjodor Mihajlovič Dostojevski

живота – ето ту ти је аритметика

Огромна маса људи, материјал, само зато и постоји на свету да се с извесним напором и неким све досад тајанственим процесом, посредством неког укрштавања родова и раса, стегне и најзад роди на свет, макар на хиљаду један, колико-толико самосвојан човек. Са још широм самосвојношћу рађа се, можда, на десет хиљада један (ја говорим у примерима, очигледно). А са још широм – на сто хиљада један. Генијални људи на милионе, а велики геније, врхунац судбине човечанства, можда тек пошто многе хиљаде милиона људи проживе свој век и нестане их са земље.

… све је у рукама човековим, а све му испред носа умакне само због кукавичлука…

У сиротињи човек још може сачувати племенитост урођених осећања, а у беди нико и никад.

Кад је човек болестан, снови се често одликују необичном рељефношћу, јасноћом и изванредном сличношћу са стварношћу. Понекад се сложи чудовишна слика, али околности и цео ток призора буду до те мере вероватни и са тако финим детаљима, неочекиваним, али уметнички адекватним са целином слике, да их онај што сања ни на јави не би могао измислити, па макар био такав уметник какви су Пушкин или Тургењев. Такви снови, болесни снови, увек се дуго памте и остављају снажан утисак на поремећени и већ узнемирени човеков организам.

Суштина православља“ је, записује он, у томе да „среће нема у комфору [...] Срећа се плаћа страдањем [...] Човек није рођен за срећу. Човек мора да заслужи своју срећу, и то увек страдањем.“

Његова је намера, међутим, била да студију греха и покајања утемељи у православном погледу на свет, и њу филозофски и психолошки супротстави теоријама о разумном егоизму и утилитарном либерализму с којима је полемисао и раније, посебно у нетом објављеним Записима из подземља (1864).

„Хм… да… све је у рукама човековим, а све му испред носа умакне само због кукавичлука… то је аксиом… И занимљиво је чега се људи највише боје!… Новог корака и своје нове речи највише се боје…

Ја само верујем у своју главну мисао, а она се састоји у томе да се људи, по природном закону, деле уопште на две категорије: на нижу (на обичне), такорећи, на материјал који служи једино за рађање себи сличних; и на праве људе, то јест оне који имају дара или талента да у својој средини кажу нову реч.

прву категорију, то јест материјал, уопште говорећи, чине људи који су по својој природи конзервативни, пристојни, који живе у послушности и воле да слушају. По мом схватању они су и дужни да буду послушни, јер им је то животна намена, и ту нема уопште ничега што би њих понижавало. У другој категорији – сви газе закон, то су рушиоци, или су наклоњени томе – према способностима. Злочини тих људи су, наравно, релативни и веома различити; већином, у веома разноликим изјавама захтевају обарање постојећег система у име нечег бољег. Али, ако је таквом човеку потребно да због своје идеје прекорачи макар и преко леша, преко крви, он то себи, мирне савести, по мом схватању, може дозволити – уосталом, у зависности од идеје и њених размера – то имајте на уму. Само у том смислу ја говорим у свом чланку о њиховом праву на злочин. (Сетите се, ми смо с правничким питањем почели.) Уосталом, не треба се много због тога узнемиравати: маса им готово никад не признаје то право, убија их и веша (више или мање), и тако потпуно правично испуњава свој конзервативни животни задатак; међутим, будућа поколења те исте масе дижу погубљенима споменик, и клањају им се (више или мање). Прва категорија је увек господар садашњости, а друга – господар будућности. Први одржавају свет и умножавају га бројно; други покрећу свет и воде га циљу. И једни и други имају потпуно једнако право да постоје. Једном речју, код мене сви имају једнако право и – vive la guerre éternelle
53
– до Новог Јерусалима, разуме се!