Meri Šeli

kad laž može toliko da liči na istinu, ko može verovati u sigurnu sreću

Hoćeš li se nasmejati mome oduševljenju za ovog božanstvenog putnika? Ne bi to uradila kad bi ga videla. Ti si vaspitana i obrazovana pomoću knjiga, povučena od sveta, pa te je zato teško zadovoljiti; ali baš zbog toga možeš bolje oceniti neobične zasluge ovog divnog čoveka. Ponekad se trudim da pronađem koja je to njegova osobina što ga tako neizmerno uzdiže iznad svake druge osobe koju sam dosad poznavao. Verujem da je to neka intuitivna oštroumnost; brza ali nepogrešiva moć rasuđivanja; udubljivanje u uzroke stvari, kome nema ravna po jasnoći i preciznosti; ovome treba dodati lakoću izražavanja i glas čija raznolika zvučnost podseća na muziku što osvaja dušu.

Sloga je bila osnov našeg drugarstva, a razlike i suprotnosti koje su postojale u našim karakterima još više su nas zbližavale. Elizabeta je bila staloženije i mirnije prirode; ali i pored sve svoje vatrenosti, ja sam bio sposoban za veću marljivost i više me je obuzimala žeđ za znanjem. Ona je volela da se udubljuje u nestvarne pesničke tvorevine; a u veličanstvenim i čudesnim predelima koji su okruživali naš švajcarski dom – visoki oblici planina, smenjivanje godišnjih doba, oluja i zatišje; zimska tišina, i živost i bučnost naših alpskih leta – nalazila je široko polje za divljenje i ushićenje. Dok je moja drugarica ozbiljnog i zadovoljnog duha posmatrala izgled stvari, ja sam uživao u istraživanju njihovih uzroka. Svet je za mene bio tajna koju sam želeo da odgonetnem

Osećam izvanredno zadovoljstvo kad se setim uspomena iz detinjstva, života pre nego što je nesreća pomračila moj um i pretvorila vedre vizije o opštoj koristi u tmurna i uskogruda razmišljanja o sebi samom. Osim toga, slikajući svoju mladost, ja istovremeno prikazujem događaje koji su me neosetno doveli do patnji o kojima ću docnije pričati: jer kad bih tražio objašnjenja za poreklo te strasti koja je docnije upravljala mojom sudbinom, nalazio bih da ona izbija, kao planinska reka, iz bednih, gotovo zaboravljenih izvora; ali nadolazeći u daljem toku, postala je bujica koja je odnela sa sobom sve moje nade i radosti.

Već sam objasnio da sam uvek bio obuzet žarkom željom da prodrem u tajne prirode. No uprkos velikom trudu i čudesnim otkrićima modernih filozofa, uvek sam posle svojih studija ostajao nezadovoljan i nezadovoljen. Kažu da je ser Isak Njutn priznavao da se oseća kao dete koje skuplja školjke pored velikog i neispitanog okeana istine.

Kad bacim pogled unatrag, izgleda mi kao da je ova gotovo čudesna promena sklonosti i želja nastupila pod uticajem anđela čuvara moga života – kao poslednji pokušaj duha samoodržanja da odagna buru koja je već tada lebdela među zvezdama, spremna da me zahvati. Njegovu pobedu su najavljivale neobična duševna radost i smirenost, koje su nastupile posle napuštanja mojih pređašnjih, u poslednje vreme već mučnih studija.

Neću da vas, tako nezaštićenog i vatrenog kao što sam onda ja bio, dovedem do propasti i neizbežne nesreće. Naučite od mene – ako ne iz mojih pouka, onda bar iz mog primera – kako je opasno sticanje znanja i kako je mnogo srećniji čovek koji veruje da je njegovo polje rada ceo svet nego onaj koji teži da postane veći nego što to dopušta njegova priroda.

Savršeno ljudsko biće treba da sačuva miran i staložen duh, i da nikad ne dozvoli da strast ili neka prolazna želja poremeti njegov mir. Smatram da ni žeđ za znanjem nije izuzetak od ovog pravila. Ako neki naučni rad kome ste se posvetili ima tendenciju da oslabi vaše naklonosti i da uništi vašu sklonost prema prostim zadovoljstvima u kojima ne može biti ničeg rđavog, onda je taj rad sigurno neispravan, to jest nepriličan ljudskom duhu. Kad bismo se uvek držali ovog pravila; kad nijedan čovek ne bi dozvoljavao da ma kakav poziv poremeti mir njegovih osećanja, Grčka ne bi bila porobljena; Cezar bi poštedeo svoju zemlju; Amerika bi postepenije bila otkrivena, a carstva Meksika i Perua ne bi bila uništena.

Razni događaji u životu ne menjaju se tako brzo kao ljudska osećanja. Mučno sam radio skoro dve godine sa jednim jedinim ciljem: da udahnem dušu u beživotno telo. Radi toga sam se lišavao odmora i zdravlja. Želeo sam to sa preteranim žarom. Ali sada kad sam završio, divni san je iščezao a srce su mi ispunjavali neizmeran užas i odvratnost.

. Gledao sam ga dok još nije bilo dovršeno; i onda je bilo ružno; ali kad su mu mišići i zglobovi dobili sposobnost kretanja, postao je biće koje ni Dante ne bi mogao zamisliti.