Mario Vargas Ljosa

Svesno i pametno manipulisanje organizovanim navikama i mišljenjima masa važan je činilac demokratskog društva. Ko upravlja ovim nepoznatim društvenim mehanizmom, čini nevidljivu vladu koja ima pravu vlast u našoj zemlji… Inteligentnoj manjini potrebna je trajna i sistematska upotreba propagande.“

Kad se sve sabere i oduzme, severnoamerička intervencija u Gvatemali usporila je za nekoliko decenija demokratizaciju kontinenta i koštala na hiljade mrtvih, jer je doprinela popularizaciji mita o oružanoj revoluciji i socijalizmu po čitavoj Latinskoj Americi. Mladež najmanje tri naraštaja je ubijala i ginula zbog još jednog nemogućeg sna, mnogo radikalnijeg i tragičnijeg od onog koji je sanjao Hakobo Arbens

Uprkos tome što sam unuk i praunuk oficira, a još dalje unazad, konkistadora koji me uopšte ne zanimaju, ja sam sada pacifista. Smatram da je svaki rat zločin. Pa čak i ako se priznaje postojanje pravičnih ratova kojih je nesumnjivo bilo – Šestodnevni rat, na primer – ako prihvatimo ijedan pravičan rat, samo jedan, to već otvara vrata opravdanja bilo kog rata i nikad neće nedostajati razloga za njegovo pravdanje, naročito ako se izmišljaju i hapse kao izdajnici oni koji misle drukčije. Ranije nisam shvatao da su Bertrand Rasel i Gandi i Alberdi i Romen Rolan bili u pravu kad su se protivili ratu, a možda je danas potrebno više hrabrosti usprotiviti mu se nego ga braniti ili čak u njemu učestvovati.

M. V. LJ.: Ova vaša skepsa nije u sukobu s nekim vašim optimističkim izjavama o miru, upravo protiv rata, a u poslednje vreme protiv mučenja i svakovrsne represije.

H. L. B.: Da, znam. Ono što ne znam jeste da li to ičemu koristi. Davao sam te izjave iz etičkih razloga, ali ne verujem da nečemu služe, ne verujem da mogu bilo kome da pomognu. Mogu da pomognu meni da umirim svoju savest, samo toliko. Ali da sam ja na vlasti, ne znam šta bih radio, nalazimo se u slepoj ulici.

Verujem da na duge staze čovek sve proživljava, a ono što je važno nisu iskustva, nego ono šta se od njih radi.

„Mnogo toga sam pročitao, a malo proživeo“

Mnogo toga sam pročitao, a malo proživeo

Moja bliska čitateljska veza sa Borhesovim knjigama protivreči ideji po kojoj se pisac divi pre svega sebi sličnim autorima koji daju glas i obličje utvarama koje u njemu obitavaju. Malo je pisaca udaljenijih nego Borhes od onoga što su me moji lični demoni nagnali da budem kao autor: romanopisac zatrovan stvarnošću i opčinjen istorijom koja se oko nas odvija i onom iz prošlosti koja i dan-danas utiče na stvarnost. Nikad me nije privlačila fantastična književnost i malo je autora ove vrste među meni omiljenim piscima. Čisto intelektualne i apstraktne teme, udaljene od današnjice, kao što su vreme, identitet ili metafizika, nikada me nisu suviše podsticale dok, nasuprot tome, ovozemaljske stvari kao što su politika ili erotika – koje je Borhes prezirao ili ignorisao – imaju glavnu ulogu u onome o čemu pišem. Ne verujem, međutim, da su te bezdane razlike u vokaciji i ličnosti bile prepreka mom divljenju Borhesovom geniju. Naprotiv, lepota i inteligencija sveta koji je stvorio pomogle su mi da otkrijem sopstvena ograničenja, a savršenstvo njegove proze da postanem svestan koliko je nesavršena moja. Biće da sam zato uvek čitao – i čitam – Borhesa ne samo sa uzbuđenjem koje pobuđuje veliki pisac već i sa izvesnom neodređenom nostalgijom i osećanjem da će mi nešto od tog blistavog svemira proisteklog iz njegove mašte i od njegove proze ostati zauvek nedostupno, ma koliko mu se divio i u njemu uživao.

Velikog iznenađenja. Zamislite samo, meni je šezdeset i pet godina i objavio sam mnogo knjiga, ali su, u načelu, te knjige bile napisane za mene i za malu grupu mojih prijatelja. Sećam se svog iznenađenja i radosti kad je, pre mnogo godina, prodato za godinu dana trideset sedam primeraka moje knjige Istorija večnosti. Želeo sam lično da zahvalim svakom kupcu, ili da im se pojedinačno izvinim.

Ponekad, kao što mi se desilo ovih dana, postavljaju mi pitanja o izvesnom liku: „Zašto je Džon Vinsent Mun oklevao pre no što je odgovorio?“ Posle izvesnog vremena, kad sam razmislio, shvatio sam da je Džon Vinsent Mun protagonista jedne moje priče pa sam morao da izmislim bilo kakav odgovor kako ne bih priznao da sam potpuno zaboravio tu priču i da ne znam tačno zašto se u njoj desilo ovo ili ono. Sve me to veseli, a istovremeno mi izaziva kao neku prijatnu, laku vrtoglavicu