Ljiljana Šarac

не можеш порећи да је родитељска љубав безусловна! Отац и мајка брину за своје дете докле год дишу! Могу да се на њега наљуте, могу и да се посвађају, али своја врата и срце за њега не могу да закључају

Zid ruši vlaga, a čoveka briga

Jesam tužna i nesigurna posle raskida i to je prirodno. Srce nije na dugme. Ne mogu se emocije kao potrošni materijal odbaciti i obrisati. Tinjaće u meni još neko vreme žal za onim što je moglo da bude, a nije se ostvarilo. Možda ću i plakati ponekad jer sam ostala sama. Uprkos tome, osećam da nisam pogrešila. Neću se osvrtati. Neka sve ostane u prošlosti. U njoj nema ničeg novog. Kao što je govorila moja baka, mene moja sreća negde čeka…“