Svetlana Aleksijevič

U ratu si pola čovek, pola zver. To je tako. Na drugi način ne bi preživeo..

Ničeg nema lepšeg, verujte mi,

a svega je bilo, i u životu ima,

do izbaviti druga od smrti

i izneti ga iz vatre i dima

Sigurno da su nas česti ratovi i revolucije odučili od držanja veze s prošlošću, od brižljivog tkanja paučine svoga roda. Od osvrtanja daleko unazad. Od ponosa. Žurili smo da zaboravimo, da brišemo tragove, jer su sakupljena svedočanstva mogla postati dokaz krivice, često su koštala života.

Nisu sve umele da se potčinjavaju vojnoj disciplini, ženska priroda se protivi vojnom poretku

Vrlo brzo, već za vreme prvih susreta, primetila sam: o čemu god da su žene govorile, čak i o smrti, uvek su se sećale (da!) lepote, ona je bila neuništiv deo njihovog postojanja

Ljubav je jedini lični događaj čoveka u ratu. Sve ostalo je zajedničko – čak i smrt.

Imali smo jedan kaput i jedne valjenke za nas troje.

Jednom je Dostojevski postavio pitanje: može li se naći opravdanje za svet i našu sreću pa čak i za večnu harmoniju, ako će u to ime, zarad čvrstine temelja, biti prolivena makar i jedna suzica nevinog deteta? On je i odgovorio ’ta suzica ne opravdava nikakav progres, nijednu revoluciju. Nijedan rat. Ona će uvek prevagnuti. Samo jedna suzica’“…

Kad bi čovek znao svoju sudbinu, do jutra ne bi poživeo.

Videla sam da je tata dugo ljubio mamu, ljubio joj je lice, ruke, a ja sam se čudila: ranije je nikad nije tako ljubio