Sara Dž. Mas

„Ako te puste“, kazala je Kaltejn dok su i jedna i druga zurile u crnilo svog zatvora, „postaraj se da jednog dana budu kažnjeni. Svi do poslednjeg.“

Kako je to bilo?“, tiho je upitala Manon. „Voleti.“

Jer to je bila ljubav – ono što je možda jedina Asterin od svih Gvozdenzubih veštica osetila i otkrila.

„Bilo je to kao da sam svakog dana pomalo umirala. Ali kao da sam bila živa. Bila je to radost toliko potpuna da je bila bol. To me je uništilo, raščinilo i prekovalo. Mrzela sam to jer sam znala da ne mogu da pobegnem i znala sam da će me to zanavek promeniti. A ona mala veštica... i nju sam volela. Volela sam je neopisivo – ne mogu da ti kažem ništa drugo osim da je to bila najmoćnija stvar koju sam ikada osetila, veća od besa, od požude, od magije.“

Nekada je mislila da je rođena da postane kraljica.

U međuvremenu je naučila da je rođena da bi bila vučica.

„Kako se zvao?“

Stisla je usne, potiskujući sećanje na to kako je izgledao kada ga je poslednji put videla, sav slomljen na onom stolu. „Sem“, izustila je. „Zvao se Sem.“ Drhtavo je uzdahnula. „Ne znam čak ni gde su ga zakopali. Ne znam ni koga da pitam za to.“

Kejol nije odgovorio, a njoj nije bilo jasno zašto i dalje priča, ali reči su samo sipale iz nje. „Izneverila sam ga“, kazala je. „U svemu što je bilo bitno – izneverila sam ga.“

U tom trenutku, nakon deset dugih godina, Selena je pogledala Kejola i shvatila da je kod kuće.

„Želja i potreba su različite stvari.“

Ali smrt je njena kletva i njen dar, i smrt joj je tih dugih, dugih godina bila dobra prijateljica.

Može li priča o idiotskom princu koji neće da ostavi ubicu na miru?“

Oh, obožavam tu priču! Ima baš srećan kraj – ma, ubica se zapravo pretvarala da joj je loše samo kako bi privukla prinčevu pažnju! Ko bi to pretpostavio? Baš pametna devojka. A scena u spavaćoj sobi je tako divna – potpuno vredi da se čita sve ono njihovo neprestano uzajamno

podbadanje, samo da bi se stiglo do te scene!“

„Napolje! Napolje! Napolje! Ostavite me na miru i dosađujte nekoj drugoj ženi!“ Zgrabila je knjigu i bacila je na njega. On ju je uhvatio trenutak pre nego što mu je polomila nos, a ona je razrogačila oči. „Nisam htela – to nije bio napad! Bila je to šala! Nisam htela da vas zaista povredim, vaše visočanstvo“, istrtljala je.

„Nadam se da bi me Adarlanska Krvnica napala na dostojanstveniji način. Makar mačem ili nožem, mada ako ikako može – ne s leđa