Dejan Stojiljković

prirodno stanje ljudske civilizacije nije mir, nego rat.

Ja sam skroman čovek i ne žudim da budem slavan, na ovaj ili onaj način. Slava je za amatere.

„Ovde u Berlinu… svedoci smo porađanja jednog novog zla, gospodine majore. A veliko zlo se izmetne u još veće ako dobri ljudi ne učine ništa.“

Baš kao i mi, i oni nisu imali izbor. Jedina stvorenja koja su sa sobom mogla da čine šta god hoće, nezavisno od volje Matorog, bili su upravo Ljudi... I oni su to shvatili prilično bukvalno

kao i mi, i oni nisu imali izbor. Jedina stvorenja koja su sa sobom mogla da čine šta god hoće, nezavisno od volje Matorog, bili su upravo Ljudi... I oni su to shvatili prilično bukvalno.
Zato je i ovaj svet takav kakav jeste.

Smešno je to da su se ljudi oduvek plašili nas, a ne anđela.
Plašili su se našeg opakog izgleda, naših smicalica, naših laži... Kada bi znali koliko su zaista moćni ti likovi sa nevidljivim krilima čija pitoma lica ispod oreola brižno gledaju svet, premrli bi od straha i pali ničice.
Na Zemlji više ne bi bilo greha, ali ne bi bilo više ni ljudi.

Ponekad poželim da sve to prestane... Taj drevni rat koji nam je suđeno da izgubimo. A onda se setim nekih lepih stvari.
Burbona, laganja, seksa, sujete...
Rokenrola.

Koliko je smernih, bogobojažljivih ljudi dobilo dar kakav je imao jedan Mocart? Koji ne samo da nije bio smeran i bogobojažljiv, već je bio pijandura i bludnik? Kako to da Bog nije ogroman spisateljski talenat poverio nekom monahu koji ubija sebe postom i molitvom, već ga je stavio u ruke jednom okorelom kockaru Dostojevskom? Zbog čega Božja svetlost uvek obasja one koje svi smatraju nedostojnim? Zašto su geniji po pravilu, veoma, veoma grešni ljudi? Hej... Pa mnogi od njih su čak gnostici i ateisti... Oni govore protiv moga Oca... Ali njihova dela govore suprotno, Njemu u prilog. Oni Ga obznanjuju svetu, a da toga nisu ni svesni."

kapital mora da raste, kao što raste dete. Samo što cilj deteta jeste da izraste u čoveka i tom rastu postoji neki prirodni kraj, dok novac raste unedogled i u nepoznato, poput kancera, nije oročen vremenom i čovekovom prirodom, on je savršen u svojoj moći da ga bude sve više. I Dragutin zato voli pare.

Ovde u Berlinu… svedoci smo porađanja jednog novog zla, gospodine majore. A veliko zlo se izmetne u još veće ako dobri ljudi ne učine ništa.“