Đovana Flečer

svako ko uđe u naš život u njemu ostavlja trag. Tako rastemo, sazrevamo i razvijamo se kao ljudska bića. Nema tu ničeg lošeg.

− Ali ja ne želim da budem ona ja koju je on stvorio. Hoću samo da budem ja. Svoja ja.

Nisam ni pomišljala da će mi biti ovoliko teško da kao odrasla osoba probam nešto novo! Mnogo je teže nego kad si dete. Kad sam imala dvanaest godina, odmah bih im se spontano pridružila. Nije mi jasno kako to što promenimo način na koji stupamo u dodir s drugim ljudima može toliko snažno da utiče na način na koji reagujemo u društvenim prilikama, ali ljuti me to što sam dozvolila sebi da se ovako osećam u okolnostima u kojima sam se ranije osećala kao riba u vodi. Ne znam šta se od mene očekuje, iako sam došla samo da bih posmatrala.

Ljudi i treba da ulaze u naše živote i utiču na nas. I treba da nam postavljaju izazove i da nam pomažu da rastemo. Od prvog trena kad se sklupčamo u majčinom naručju, učimo o ljudskom dodiru, ljubavi i nežnosti. Nije svaki susret toliko značajan i snažan, ali svi nas oni guraju i vuku kroz život i pomažu nam da sazrevamo i učimo.

Ijan je morao da me promeni. To je bilo neizbežno. Možda je prihvatanje toga kao sastavnog dela života krupan korak napred koji će mi pomoći da prihvatim sebe onakvom kakva sam sad.