Ana Tod

Osećanja u njegovim blistavozelenim očima, dok me gleda u lice, nagone me na suze; osećam da se teturam na ivici zaborava, a on me vodi nazad ka sebi. Volim ga i znam bez imalo sumnje da i on voli mene. Čak i ako ne budemo zauvek zajedno, ako na kraju više nikad ne progovorimo ni reč, uvek ću znati da je u ovom trenutku on meni bio sve.

da mi je moć rasuđivanja zamagljena i mogu da vidim samo njega.

Najsjajnije zvezde gore najbrže, pa ih moramo voleti dok možemo

Sutra će sve biti bolje. Mora biti.

. S muškarcima je problem što su oni robovi navike, i ako pustiš da mu to postane navika, nikad se od toga neće odvići

Odlučujem da je ne budim dok ne saznam kako ćemo se vratiti u dom.

Ovo je moje novo omiljeno mesto: moja glava na njegovim grudima i njegova ruka na mojim leđima

kad ovaj zaboravi da se trudi da bude kreten.

Koledž mi se uvek činio ključnim, veoma značajnim delom onoga što određuje nečiju vrednost, i time i budućnost.

„Niko me nikad nije tako dodirivao“, kaže, a ja progutam sva pitanja koja bih volela da mu postavim.