Dž.K. Rouling

orao sam nešto da učinim. Ja sa

orao sam nešto da učinim. Ja sa

Soba je bila pretrpana brojnim stolicama koje su tu ostale posle sastanka, a između njih je stajao veliki drveni sto prekriven svicima pergamenta, peharima, praznim vinskim flašama, i hrpom nečega nalik na prnje.

Sada je noć, Dadlice. Tako zovemo kada se ovako smrači.

Batali sada Statut o tajnosti, ionako će se dići velika frka, pa nek’ nas onda makar obese zbog zmaja, kad nas već jure zbog jajeta

Ministarstvo magije? – zagrme teča Vernon. – Ljudi kao što si ti u vladi? O, pa to sve objašnjava, sve, nije ni čudo što nam je zemlja otišla do đavola.

– Rekao sam vam: isisavaju svu sreću iz ljudi – reče Hari – a ako im se ukaže prilika, poljube vas...

– Poljube? – reče teča Vernon, iskolačivši oči. – Poljube?

– Tako se zove to kada ti isisavaju dušu na usta.

Tetka Petunija ispusti prigušen vrisak.

– Njegovu dušu? Nisu valjda uzeli... još uvek ima svoju...

Ona zgrabi Dadlija za ramena i protrese ga, kao da proverava može li da čuje dušu kako čangrlja u njegovom telu.

Čekaj malo. Kažeš da se taj Lord Voldi-kako-beše vratio.

Čekaj malo. Kažeš da se taj Lord Voldi-kako-beše vratio.

– Da.

– Onaj koji ti je ubio roditelje.

– Da.

– A sada šalje diskomandore za tobom?

se ponašaju kao da im je ovo hotel, pudinzi eksplodiraju, pola dnevne sobe uništeno, Dadliju raste rep, Mardž leti gore-dole do plafona, a tek onaj ford anglija – NAPOLJE! NAPOLJE! Gotov si!