Julian Barnes

„Nema više civila”, odgovorio je Arapin. „Vaše vlade se pretvaraju, ali to nije tako. Ono vaše nuklearno oružje, zar će se ono koristiti samo protiv vojski? Cionisti bar to razumeju. Svi njihovi ljudi se bore. Ubiti cionističkog civila znači ubiti vojnika.”

u jesen 1858, spojio dve stvari koje niko pre njega nije spojio

Naša Zemlja je bila tako živopisna, lepa i skladna u poređenju s vrlo grubom, hrapavom, trošnom, čak i dosadnom površinom Meseca. Mislim da nas je sve ganulo to što smo prešli 386.000 kilometara da vidimo Mesec, a zapravo je vredelo videti Zemlju.

Svaka priča o ljubavi je potencijalna priča o žalosti. Ako ne odmah, onda kasnije. Ako ne za jednu osobu, onda za drugu. Ponekad za obe

Stvar je u tome – priroda je tako precizna, boli te tačno onoliko koliko vredi, tako da na neki način, mislim, i uživaš u bolu. Da nije bitno, ne bi bilo bitno.”

Ljubav možda ne vodi onamo kuda mislimo ili se nadamo, ali, bez obzira na ishod, trebalo bi da bude poziv na ozbiljnost i istinu. Ako nije takva – ako ne donosi ništa moralno – onda ljubav nije ništa drugo do preteran

Ranije, kada sam čitao čitulje u novinama, lenjo sam računao svoje godine u odnosu na pokojnikove: još x godina, pomislio bih (ili, već, x manje). Sada gledam čitulje i proveravam koliko je dugo subjekat bio u braku. Zavidim onima koji su imali više vremena od mene

Uveravao me je da se žalost zaista preživi; da se, štaviše, kasnije postane „jača”, i, u izvesnom smislu, i „bolja” osoba. To mi je delovalo nečuveno i hvalisavo (a i prerano odlučeno). Kako bih uopšte mogao da budem bolja osoba bez nje nego s njom? Kasnije

Ima i nečeg grotesknog u žalosti. Izgubiš osećaj da je tvoje postojanje racionalno

Fred Bernabi je odskočio šest metara s neke gimnastičke sprave i slomio nogu. Potkraj svog života, dok je igrala Tosku, Sara Bernar je skočila s grudobrana Anđeoske tvrđave, da bi zatim otkrila da su scenski radnici zaboravili da naslažu dušeke koji će joj ublažiti pad; slomila je nogu