Nikolaj Vasiljevič Gogolj

Današnji vatreni mladić užasnut bi ustuknuo kad biste mu pokazali njegovu sliku kakav će biti u starosti.

Poznato je da na svetu ima mnogo takvih lica kod kojih priroda nije dugo mudrovala kad ih je gradila, nije upotrebljavala nikakve fine instrumente, kao: turpije, burgijice i ostale, nego je prosto tesala iz sve snage: udarila jedanput sekirom – izišao nos, udarila drugi put – izišle usne, velikim svrdlom provrtela oči i, onako neodeljano, pustila u svet, rekavši: „Nek živi!“

Nego da vidimo šta je on osećao.

Pisac se, pravo da kaže, čak raduje tome što mu se tako daje prilika da progovori koju o svom junaku, jer su mu dosad, kao što je čitalac video, neprestano smetali čas Nozdrjov, čas balovi, čas gospođe, čas gradska ogovaranja, najzad hiljade onih sitnica koje

samo onda izgledaju sitnice kad se u knjigu unesu, a dok su na božjem danu računaju se kao veoma ozbiljne stvari. Nego, ostavimo sad sve na stranu i sa svom pažnjom latimo se posla.

Ma kako duboko zagledao pisac u dušu, makar izneo njegovu sliku vernije negoli ogledalo, neće mu priznati nikakve vrednosti. Već sama debljina i srednje godine mnogo će Čičikovu naškoditi: debljinu nikako ne praštaju junaku, i većina gospođa, okrenuvši glavu od njega reći će: „Pih kako je ružan!“

Nažalost, pisac to sve zna, ali kraj svega toga on ne može uzeti za junaka čoveka bez mane.

. Ipak čovek bez mane nije uzet za junaka.

na njemu jahao, goneći ga bičem i svačim što bi mu do ruke došlo; zato što su toliko namučili čoveka bez mane da sada nema kod njega ni trunka vrline, i umesto tela ostala je sama kost i koža; zato što ne poštuju čoveka bez mane. Zbilja, krajnje je vreme da se i hulja upregne. Dakle, upregnimo hulju!

Neznatno je i prosto poreklo našega junaka. Roditelji su mu bili plemići, ali da li nasledni ili lični – bog bi ga znao.