Marina Vujčić

Čim počne preispitivati stvari, odlučnost mu zakaže.

Ionako je sve nakratko. I ljudi u našem životu i život sam. Čemu onda komplicirati.

Njegova majka ne bi dopustila ovako glupu, beznadnu situaciju. Ona bi već odavno intervenirala.

Nema ni predaje ni udaje.

Svaki novi razlog za mrzovolju je dobrodošao

Par. On ju je pogledao kao mogućnost, ona kao opasnost.

Sjeo je na kauč, onako u jakni i cipelama. Razmotao jelo. Zagrizao još toplu lepinju.

Teo je u snu grlio plišanu žirafu

Smrt. I kako onda voljeti riječi? Taj jezivi deficit samoglasnika, to lomljenje jezika da bi se imenovalo nešto toliko nepopravljivo.

„Nisam gladan.“

To je bila laž. Umirao je od gladi, ali još više je umirao od pomisli na dodatne minute s to dvoje ljudi koji su mu podarili život očekujući da ga doista i živi. To su ipak, što se njega tiče, prevelika očekivanja.