Matijas Edvardson

Moglo bi se reći da smo Ulrika i ja ovog leta ponovo otkrili jedno drugo. Naravno, to zvuči kao kliše, skoro pa pomalo blesavo, jer ljudi ne veruju da je moguće ponovo se zaljubiti u svoju suprugu posle dvadeset godina braka. Kao da su one godine s decom u kući predstavljale samo sporedni tok radnje u našoj ljubavnoj priči. Kao da smo čekali na ovo. U svakom slučaju, nama se tako činilo.
Deca su posao s punim radnim vremenom. Prvo su bebe, pa čekate da postanu samostalniji, brinete se da će im nešto zastati u grlu ili da će pasti na glavu, onda stiže predškolsko doba i brinete se zbog toga što nisu u vašoj blizini, da će ispasti iz ljuljaške ili da neće proći sledeći sistematski pregled u dečjem dispanzeru. Potom počinje škola, pa se brinete da li će uspeti da prate nastavu ili će ostati bez prijatelja, tu su domaći zadaci i jahanje, rukomet i pidžama žurke. Približavaju se kraju osnovne škole i tu se pojavljuje još više drugara, žurki i sukoba, razgovora s mentorima i vožnji taksijem. Brinu vas pijanstva i droge, ili da će dospeti u loše društvo, i tinejdžersko doba prolazi kao sapunska opera sa sto devedeset kilometara na čas. Onda se odjednom pred vama nađe odraslo dete, i mislite da je brigama kraj.

Potrebno je mnogo vremena da se život izgradi, a samo tren da se razruši. Mnogo je godina, decenija, možda i čitav život potreban da postanete ono što zaista jeste. Putevi su skoro uvek krivudavi i mislim da postoji neki smisao u tome što se život vrti oko pokušaja i pogrešaka. Oblikujemo se i nastajemo kroz iskušenja.

Znam da ne treba da brinem. Kao mlad nikada nisam bio od onih neurotičnih. Strahovi su mi se prikrali kada sam dobio dete i kao da su se svake godine samo pojačavali.