Hakan Gundaj

Kada bi samo prestala, da bar malo odmorimo. A onda je bomba eksplodirala. Smesta smo otišli do nje. Pogledali smo, njeno lice bilo je obliveno krvlju, još uvek je disala. Još je živa, rekli smo. Bila je živa, ali više nije plakala. Nemo je zurila u nas. Znate onaj osećaj kada vas bebe prikuju pogledom? Kao da od vas traže da im odgovorite. Doista nas je tako gledala. I to smo tog dana naučili. I šta smo imali od toga? Ništa. Zar smo mogli ikako da utičemo na to? Nismo.“

Te noći se dečačić borio za život u jednoj operacionoj sali logorske bolnice koja je preživela nakon eksplozije. Asbjern, tridesetdvogodišnji hirurg iz Stavangera, radio je trinaest sati bez prestanka, precizno kako bi pokušao da sastavi raskomadano lice bebe. Tokom operacije bebi je srce tri puta stalo, ali Asbjern nije odustajao. Suze su mu samo jednom navrle na oči, ali je medicinska sestra bila iskusna, dobro je znala šta znači rat i obrisala mu suze kao da su graške znoja.

Kada je sutradan svanulo, konačno je postojao bar neki deo lica oko očiju kroz koji je mališan mogao da diše, premda mu je lice bilo do te mere neprepoznatljivo.

Pokušavamo da prodamo mir, kao proizvod, znate, i da ga prodajemo kao što ljudi prodaju sapun ili osvežavajuće napitke

Pokušavamo da prodamo mir, kao proizvod, znate, i da ga prodajemo kao što ljudi prodaju sapun ili osvežavajuće napitke