Склонa да прате радњу, деца у хиперсензационалним окружењима често остају без утиснутог емотивног и јасно дефинисаног одређеног осећања запахнути дешавањем. Можда управо овакав тип прича фокусира и мисао и буди емоцију која се тематизује у практичном животу. Књижевност није штака овим системима емотивних зрења, већ можда најлепши начин да их удахнемо.
