Tom Henks

Ana je tanana i prodorna kao bič, puna energije kao nijedna druga žena s kojom sam ikad bio u vezi (potrajalo je to tri iscrpljujuće nedelje).

Kad su me hakovali i kad sam se isključila s društvenih mreža, dan mi se produžio otprilike za šest sati!

Ovaj auto ima neki svoj unutrašnji život.

Sedela je tu jedući i drugi sorbe, sve dok svici nisu uzlebdeli kao neka čarolija nad travnjacima i trotoarom.

„Ako kažeš sebi da si bolestan, dozvoljavaš sebi da budeš bolestan.“

Al je imao pisaću mašinu kontinental, čudovište veliko još malo pa kao fotelja, prišrafljeno za njegov sto, mada niko živ ne bi pokušao da ukrade to čudo. Samo bi budala pokušala da je makar podigne.

Pravio je poprilično buke obavljajući svoj posao više stotina puta po jednoj smeni – taka-taka po tipkama, pa ca-cing zvonceta na graničniku, krrrrr dok je vraćao valjak, šriiiip dok je izvlačio papir, zatim bum-tras dok je izvrtao kabasti alat na kom je obavljao zanat da bi nastavio da se služi još primitivnijim sredstvom pismenosti.

Nedostajaće mi čitanje fizički postojećih novina, odštampanih na papiru, koje mi svakog dana u nedelji isporučuje pred kuću momak po imenu Bred, koji naiđe kolima, izbaci moj primerak kroz prozor gotovo i ne usporivši vožnju, ili onih koje nekoliko puta nedeljno čitam u kafeu Avenija Perl

Kad god bi ljudi okružnog šerifa napravili raciju među zaluđenim surferima, razvijale su se beskrajne pravne diskusije oko razlike između „kampovati preko noći“ i „čekati da svane“.