Stefan Tićmi

Imam pegice i koža mi miriše na staru hartiju.
Često sam usamljena.
Kada sam bila mala, otac mi je stalno govorio: „Akiko, dete moje, uči slova da bi mogla da se objasniš sebi naglas. Brojeve nemoj, u stvari, na-uči samo rimske brojeve.“
Onda bi zastao, uvukao dim u svoja pluća, is-pustio dim, zatim nastavio: „Nauči rimske bro-jeve samo da bi mogla da pronađeš svoj red u pozorištu, da pronađeš svoje mesto.“

Ali“, nastavljao bi otac, „u životu ti nisu po-trebni rimski brojevi da bi pronašla svoje mesto. Ti si vosak, ne pozornica. Ti si vosak, ne zavesa. Ti si vosak, ne daska. Ti si vosak, ne dramska radnja. U tebi, Akiko, dete moje, u tebi raste uže. Oko tebe je mrak, a ti si vosak. Gaji to uže u sebi kao zelenu lijanu, kao mir, kao nešto potpuno sveto i kada iznikne, bićeš sveća. Oko tebe je mrak.“

Ljubav je kao klima u tatinim kolima kada dođe zima: upali on grejanje, ali se kola zagreju tek is-pred škole; kad izađem, tek tada u njima bude to-plo. Ljubav je kao klima u tatinim kolima – treba da ugreje, da, ali kada ti je to zaista potrebno.
Ljubav je beskrajna
potraga za toplinom.4