Vladimir Tabašević

Maštao je, mučenik, da stvari oko smrti stoje tako i da je smrt nešto što ima veze sa čekanjem, a ja, takođe mučenik u neku ruku, trebalo je da od toga napravim nešto za istoriju, jer ispod istorije, za Frojda, ništa nije imalo smisla. Istorija ili ništa, kao što već rekosmo.

Frojd je slinio slinama s onoga

zim krmad, a ovaj čovek je uspeo da bude krme za samo godinu dana. To je, jednostavno, on. Groktao je, ali je od mene tražio jezik stihova, uspomena, ljubavi i još nekih andrak

na nema svoj dom, Ana nema nikoga. Ana je previše sama i njeni roditelji su, odavno, jedno poludeli istoričar, drugo mrtvo.

vaj istoričar je otac koji je negde, jednom, nestao u toj istoriji i koji će se nekad, jednom, pojaviti nakratko, u Aninom životu. Ovo mrtvo je majka. Majka joj je

la gluvonema, i ona je negde nestala, možda u smrti nestala

Bojim se da sa Anom pričam o njenoj prošlosti.

decenijama tako. Pukovnik želi da ja osvojim vrh njegovog jezika lažima koje bi trebalo da umem da ispišem o njegovom životu kao istine.

Anu koja me izneverila u srcu mojih misli koje se zovu ­paranoj-e. Čujem ih, nekad, tako, kao da su zaista u igri paranojevi. Moje misli o tome kako bi Ana mogla da se podaje tom skotu gore, uz svetlo koje je tiše nego njegova sahrana što će biti, dakle, moje misli o tome i jesu nekakvi paranojevi

Nalikuju nojevima, zabijaju glave u pesak mojih običnih misli i tu zakopavaju svoja jaja