Vladimir Tabašević

jer jedva verujem i u sebe samog

On je neko ko silno želi da bude džek, a džek silno nije.

Ana nas prezire obojicu iz centra svog bića u kojem stoji žuta lopta po koju plivaju vaterpolisti. Tu loptu će uzeti neki vaterpolista, sve su prilike. Sad je mrzim zbog toga što će do lopte koja stoji u središtu njenog bića neki vaterpolista stići pre nego ja, pisac.

Ana u susednoj sobi stavlja svoju mokru šaku u gaćice. Čita pisma i dira se, lagano, srednjim prstom. Plače joj se i zatrčala bi se jednostavno u život, ali nema snage ni za život ni za trčanje. Dira se tamo gde joj nedostaje točkić, a gde ima grumen jednog bola, petlovu krestu, divnu i klimavu. Na neki čudan način, Anin život se odvija uglavnom tako što se ona seća nečega što bi tek trebalo da joj se desi. Imala je ona tu sklonost koju verujem da imaju svi nesrećni ljudi, da se seća svoje budućnosti. Ona zamisli šta bi sve moglo da joj se desi u životu, i kao da, dok zamišlja sve to, ona i proživi sve to što je zamislila, i onda se naglo vrati u ovaj trenutak sada, i nekako bude kao da joj je već prošao život, i ona postane tužna i preparirana, i tu tugu onda može odagnati jedino ako svoj klitoris tretira do pucanja i brzo. Ona zamisli buduće muževe i svoju decu, i sve ih zavoli tek tako, sa svima se oseti savršeno blisko, i vrati se iznenada, ostavljajući ih tamo same, zauvek bez nje. I to je zaboli najviše, i tad joj se najviše svršava. Čita pismo u kojem stoji da će neko nekome, izgleda, doći glave zbog ljubavi. Frojd polako tone negde, u svoj neki san. Ana takođe tone.

Sestra prva je bila najstarija od svih sestara. Bila je od mladosti kuvana. Jedna od onih žena koje prestanu da imaju pogled i, umesto pogleda, zadobiju jedno veliko „zašto?“, upućeno i svima i nikome, istovremeno. Nepravda je, naravno, bila u igri i u centru tog „zašto?“.

u svoju sklonost da se noćima zagledan u sveću priseća svoje prošlosti koja je trebalo da izgleda za nijansu drugačije, pa on sada ne bi bio ovde gde jeste, nego negde drugde, gde nije, tu svoju sklonost gledanja u sveću, pukovnik zove – svećanje.

e želim kao pukovnik da osvajam vrhove sopstvenog jezika na kojima je pobodeno ništa drugo do jedna obična laž koju bih pokušavao, vešto, da ispredam o sebi nekome koga ni ne znam

dakle, moje misli o tome i jesu nekakvi paranojevi. Nalikuju nojevima, zabijaju glave u pesak mojih običnih misli i tu zakopavaju svoja jaja.

n je tek sećanje na sebe, tako kaže.

Jer, znaš, meni je isuviše važno da se pakao čovekove egzistencije dočara, da se taj besmisao čovekovog boravka na Zemlji opiše tako da nam svima napokon bude jasno da je ovo što živimo već pakao i da nema nikakve smrti, ni pakla posle, da nema onostranosti kao takve