Juval Noa Harari

Zašto, međutim, Kinezi, Indijci, muslimani i Španci, koji svi pripadaju međusobno veoma različitim kulturama i ne uspevaju da se slože manje-više ni u čemu, složno veruju u zlato? Zašto se nije ispostavilo da, dok Španci veruju u zlato, muslimani veruju u ječam, Indijci u kauri školjke, a Kinezi u bale svile. Ekonomiste imaju na ovo spreman odgovor. Kad trgovina poveže dve oblasti, zakoni ponude i potražnje poravnavaju cene robe koja se može prevesti. Da bismo razumeli zašto, razmotrimo jedan hipotetički slučaj. Pretpostavimo da su, kada je između Indije i Sredozemlja uspostavljena redovna trgovina, Indijci bili nezainteresovani za zlato, te je ono tamo bilo gotovo bezvredno. Na Sredozemlju je, naprotiv, bilo statusni simbol za kojim se žudelo, te mu je stoga cena bila visoka. Šta bi se desilo zatim?

Trgovci koji putuju između Indije i Sredozemlja primetili bi razliku u vrednosti zlata. Da bi ostvarili zaradu, kupovali bi ga jeftino u Indiji, pa skupo prodavali na Sredozemlju. Zbog toga bi potražnja za zlatom u Indiji naglo skočila, a usled toga i njegova vrednost. Istovremeno bi Sredozemlje bilo preplavljeno njime, pa bi mu vrednost opadala. Za kratko vreme vrednost zlata u Indiji i na Sredozemlju približno bi se poravnala. Sama činjenica da se na Sredozemlju veruje u zlato navela bi i Indijce da počnu da veruju u njega. Čak i ako njima ono i dalje ne bi bilo korisno ni za šta, činjenica da se na Sredozemlju za njim žudi bila bi dovoljna da ga i sami vrednuju.

Uočavanje pravca u kome se istorija kreće zapravo je pitanje tačke gledišta. Kada posmatramo istoriju iz ptičje perspektive, razmatrajući razvoj događaja u višedecenijskom ili viševekovnom rasponu, teško je reći kreće li se istorija ka objedinjavanju ili ka razjedinjavanju. Da bi se razumeli dugoročni procesi, ptičja perspektiva je suviše kratkovida. U tu svrhu je bolje zauzeti osmatračnicu na kosmičkom špijunskom satelitu, čije vidno polje umesto vekova obuhvata milenijume. S takvog vidikovca postaje kristalno jasno da se istorija neumorno kreće ka objedinjavanju. Razjedinjavanje hrišćanstva u sekte i krah mongolskog carstva samo su ležeći policajci na istorijskom auto-putu.

Jedna druga teorija slaže se da se naš jedinstveni jezik razvio kao sredstvo prenošenja informacija o svetu, samo što najvažnije informacije koje je trebalo preneti nisu bile one o lavovima i bivolima, nego o drugim ljudima. Naš jezik razvio se da bismo prenosili govorkanja. Prema ovoj teoriji, homo sapijens je prvenstveno društvena životinja. Društvena saradnja je naš ključ za preživljavanje i razmnožavanje. Pojedinačnom čoveku nije dovoljno da zna kretanja lavova i bivola. Mnogo je važnije da zna ko koga mrzi u njegovom plemenu, ko s kim spava, ko je pošten, a ko varalica.

ću pojmom ljudskih bića obuhvatati sve pripadnike roda Homo.

Pojava novih načina razmišljanja i komuniciranja u razdoblju od pre otprilike sedamdeset pa do pre otprilike trideset hiljada godina tvori tkivo kognitivne revolucije. Šta je bilo njen uzročnik? U to nismo sigurni. Prema najprihvaćenijoj teoriji, nasumične genetske mutacije promenile su unutrašnje umreženje sapijensovog mozga, omogućivši mu dotad nepoznate obrasce razmišljanja i komuniciranje pomoću jedne potpuno nove vrste jezika. Tu mutaciju mogli bismo nazvati drvetom znanja. Zbog čega se ona dogodila u sapijensovoj, a ne u neandertalčevoj DNK? Bila je to, koliko nam je poznato, najčistija slučajnost.

Potrebne su nam, naravno, bile i druge veštine, kao što je sposobnost pravljenja alatki i služenja njima. Ipak, pravljenjem alatki ne postiže se bogzna šta ako ono nije udruženo sa sposobnošću saradnje s mnogim drugim pripadnicima jedinkine vrste. Kako to da mi danas imamo interkontinentalne projektile s nuklearnom glavom kad smo pre trideset hiljada godina imali samo štapove s glavom koplja napravljenom od kremena? Fiziološki posmatrano, u poslednjih trideset hiljada godina nije bilo nikakvih značajnijih poboljšanja u našoj sposobnosti pravljenja alatki. Albert Ajnštajn se rukama služio s mnogo manje spretnosti nego neki pradrevni lovac-sakupljač. Naša sposobnost da u velikom broju sarađujemo s ljudima koje lično ne poznajemo poboljšala se, međutim, drastično. Glavu koplja od kremena pravio je za svega nekoliko minuta jedan jedini pračovek, koji se oslanjao na savete i pomoć nekoliko svojih prisnih

Dobra majka će voditi računa o tome da ima odnose s nekoliko muškaraca, naročito dok je trudna, tako da dete bude obdareno osobinama (i očinskim staranjem) ne samo najboljeg lovca u plemenu nego i najboljeg pripovedača, najsnažnijeg ratnika i najbrižljivijeg ljubavnika. Ako vam se ovo čini smešno, imajte na umu da pre savremenih embrioloških proučavanja ljudi nisu imali nikakvih čvrstih dokaza da bebe začinje samo jedan otac, a ne više njih.

Putujuća bratstva sapijensa pripovedača bila

priča je čista fantazija. Nema nikakvih dokaza da su ljudi s vremenom postajali sve inteligentniji. Sakupljači su tajne prirode poznavali još davno pre poljoprivredne revolucije, budući da im je opstanak zavisio od prisnog poznavanja životinja koje su lovili i biljaka koje su sakupljali. Poljoprivredna revolucija nije najavila eru lakog života, nego su, naprotiv, zemljoradnici uglavnom živeli teže i imali manje zadovoljstava u životu nego lovci-sakupljači. Lovci-sakupljači su vreme provodili podsticajnije i raznovrsnije, i bili su u manjoj opasnosti od gladovanja i zaraznih bolesti.

ta dodatna količina hrane nije značila isto što i bolja ishrana ili više vremena za dokolicu, nego se transponovala u demografsku eksploziju i razmažene elite. Prosečan zemljoradnik radio je napornije od prosečnog sakupljača, a hranio se gore. Poljoprivredna revolucija je bila najgora prevara u istoriji.

Ko je za to bio odgovoran? Ni kraljevi, ni sveštenici, ni trgovci. Krivac je bila šačica biljnih vrsta, među kojima su se nalazili pšenica, pirinač i krompir. Te biljke su pripitomile sapijensa, a ne obrnuto.