Kejt Morton

Mesta koja su mi pozajmila niti za ovaj roman obuhvataju: Ejvberi menor, Kelmskot menor, Grejt Čefild menor, Ebi Haus gardens u Malmsberiju, Lakok Ebi, Ufingonski beli konj, Barberi hil fort, Ridžvej, seoski predeli Viltšira, Berkšira i Oksfordšira, sela kao što su Sautrop, Istlič, Kelmskot, Bjuskot i Lehlejd, reka Temza i, naravno, London. Ako poželite da posetite kuću sa autentičnim skrovištima za sveštenike, Harvington hol u Vusterširu ih ima sedam koje je projektovao Sent Nikolas Oven.

Deca uvek više primećuju. Nisu još naučila kako da vide.

Svako glanca svoje omiljene uspomene, raspoređuje ih da stvori narativ koji ga zadovoljava. Neki događaji su prepravljeni i

doterani za pokazivanje; drugi su odbačeni kao bezvredni, smešteni pod zemlju, u prepuno skladište uma. Tamo, uz malo sreće, bivaju pod hitno zaboravljeni. Taj postupak nije nepošten: ljudi samo tako mogu da žive sa sobom, pod teretom svog iskustva.

baš kao kod ljudi, lice mu je, bilo obično ili lepo, samo maska za zamršeni mehanizam koji krije.“

Gospođa Mak je imala običaj da kaže kako će, kad počne kiša, biti i pljuska – što nije bila primedba o vremenskim prilikama, mada mi je trebalo vremena da to shvatim, već zapažanje o tome kako jedna nesreća povlači drugu.

koliko je u pravu gospođa Beri kad kaže da je život fer jedino u tome što slepo i nasumično deli nepravedne udarce

Jesi li videla, Lili?“, uzviknula sam kad sam ga prvi put gledala kako izvlači novčić iz uha jednog deteta. „Magija!“
Lili Milington je na to samo zagrizla šargarepu koju je izvadila odnekud, i kazala mi da sledeći put gledam pažljivije. „Iluzija“, rekla je i zabacila dugu pletenicu preko jednog ramena. „Magija je za one koji mogu sebi da je priušte, a mi nismo od tih.“

Nužnost je majka pronalazaštva, kazao je, i ništa čoveka ne motiviše kao potreba da preživi

Ad occasum tendimus omnes, pročitao je jednom na nekom sivom, izbrazdanom nadgrobnom spomeniku. Svi putujemo ka zalasku sunca.