Kristofer Rajan

Rasprostranjeno verovanje da je život necivilizovanog čoveka bio i jeste očajnička borba za opstanak podudara se s oholim omalovažavanjem necivilizovanih „divljaka“ uobičajenim za protekle vekove. Osim što je netačno i što nosi i rasističke prizvuke, ovo gledište ima katastrofalne posledice po našu sadašnjost. Lekarske odluke od kojih zavisi nečiji život ili smrt zasnivaju se na pogrešnim pretpostavkama o sposobnostima ljudskog tela, veze propadaju zbog nemogućnosti da se ispune nerealna očekivanja, zakonodavni sistemi zasnovani na netačnim shvatanjima o ljudskoj prirodi stvaraju patnje koje bi trebalo da otklanjaju, obrazovne institucije guše radoznalost svojih polaznika, i tako dalje. Zapravo, gotovo svaki aspekt našeg života (i naše smrti) izvitoperen je pogrešnim shvatanjima o tome kakva je u stvari životinja homo sapijens.

Što se rajskog vrta tiče, njega smo odavno asfaltirali.

Dospeli smo predaleko, povratka više nema. Ljudska populacija odavno je premašila kapacitete lovačko-sakupljačkog načina života, koji u većini ekosistema iziskuje da gustina stanovništva bude manja od jedne jedinke po kvadratnom kilometru. U svakom slučaju, mi više nismo nepripitomljena bića kakva su bila naši preistorijski preci. Izgubili smo isuviše znanja i fizičke izvežbanosti neophodne da bi se udobno živelo pod zvezdama. Ako su naši preci bili vukovi ili kojoti, većina nas je bliža mopsovima ili pudlama.