Natali Koks

Samački život ima tako mnogo dobrih strana, rekla sam Šan: više prostora u garderoberu, manje prljavih sudova i slobodu da za spavanje obučem šta mi je volja.

„Prema Kantu, da bismo bili srećni, moramo prvo učiniti sebe dostojnim sreće“, rekao je. „Želeo je da živimo časnim životom. Da svaki dan proživimo kao da sve što radimo ima nekakav značaj.“

„Sećaš se šta je rekao Kant.“

„Ne, ali sigurna sam da ćeš me podsetiti.“

„Rekao je da o srcu nekog čoveka možeš da sudiš na osnovu njegovog ponašanja prema životinjama.“

otac predstavlja ogroman deo njegovog identiteta. Moje postojanje ga je obogatilo i produbilo, dalo njegovom životu svrhu

prijateljicu Šan, zarumenjenih obraza i pepeljastoplave kose pokupljene u čupavu gužvu na temenu.

Samo ja, moja stopala i horizont

„Stvarno, zašto?“

„To normalan engleski običaj?“

„Niti je normalno, niti je englesko.“ Izvila sam vrat da bolje vidim. Činilo se da ima životinja svih oblika i veličina: tu su bili svinja, ovca, krava, petlić, patka, pas, mačka, šetlandski poni, lama, zec, lasica i nešto što je ličilo na veliku antilopu. Samo što to ipak nije bila antilopa. Posle nekoliko sekundi shvatila sam da je irvas i da je vezan za Marvenog Kala, koji je obučen u patuljka izgledao komično, mada ništa komičnije od irvasa pored sebe čiji je šešir imao pažljivo zasečene otvore za rogove.

„Ja ne razumem“, rekao je Valko.

„Nisam sigurna da je uopšte predviđeno da išta razumemo.“

Posle oko minut, neko je dunuo u zviždaljku i dvonožni patuljci su se polako uputili prema liniji starta vukući za sobom svoje životinje, među kojima su neke bile poslušnije od ostalih. Krava se ukopala u mestu i glasno mukala odbijajući da se pomeri, dok je lasica jurnula i zaobišla druge životinje, pa skočila na šetlandskog ponija, koji se od straha propeo. Lama je izvijala vrat, podizala glavu i kesila zube izgledajući kao da se podrugljivo kezi, dok se petlić nervozno šetkao tamo-amo. Mačku i zeca su morali da manje ili više silom dovuku na start.

„Ja mislim ovo ne prava trka“, Valko će sumnjičavo.

„Ovaj… nije.“

„I onda svrha je?“

„Misterija za nas oboje.“

Postariji čovek s bradicom, u crvenom prsluku, izgledao je kao sudija. Imao je zviždaljku okačenu oko vrata i mahao je nekakvim spiskom.

A prvih godina bila sam luda za njim; i ne samo to, bili smo ludi jedno za drugim. Ali naša veza se s vremenom polako kvarila, i premda četiri godine nisu bile večnost, brzo sam izračunala da su odnele 1,2 milijarde sekundi mog života. Lajonel mi ih je ukrao – ili sam mu ih poklonila. Kako god bilo, nisam ih mogla dobiti natrag. Više od milijardu sekundi mene zauvek je nestalo. I morala sam da izvučem maksimum od onoga što mi je ostalo.

Najokrutniji mesec je decembar. Jer ako te neobuzdana komercijalizacija Božića ne ubije u pojam, sumorno londonsko vreme sigurno hoće. J

Kancelarijske božićne zabave, koje su zapravo samo bedan izgovor za oženjene i udate kolege i koleginice da previše popiju i ponašaju se preslobodno jedni s drugima.