Nikola dʼEstjen dʼOrves

Ništa nije kao prijateljstvo iz studentskih dana. Ono izmiče ljubomori, ljutnji i ranama koje s godinama nastaju. Uprkos vremenu, ono čuva svežinu kakvu nikada nemaju susreti koji nastaju kasnije tokom života.

U dubini duše zna da sve to radi samo za nju. Postoji neko iza tog zanosa, ponovo nađena mladost. Međutim, dobro pazi da je ne pomene. Recimo da je to njegova muza, njegovo nadahnuće. Sve ostalo su uspomene, mladalačka greška.

Ljubav se teško da razumeti. Kada se odene u rutinu, gubi privlačnost. Ali nije li to svojstveno svim zajednicama koje traju? Ne može čoveku srce uvek zaigrati, čula ostati večno budna, želja vatrena.

Gosti nisu bili baš strastveno zainteresovani za temu dana – koji bi spomenik najbolje pokazao veličinu Francuske na Svetskoj izložbi. Godina 1889. ima vrlo važan jubilej. Tada će slaviti stogodišnjicu Francuske revolucije, znači Republike. Republike koja je prošla svašta tokom jednog veka – uzurpirali su je restauracija, dva carstva, ratovi, opsada, surovo smanjenje, tolika poniženja. Eto zašto je ta Republika, treća po imenu, morala iz svih poniženja izaći kao dostojanstvena i veličanstvena.

Gistave, gledaju nas.

Ali Gistav ne mari. Adrijen je tu, u njegovom naručju, življa nego ikada, jednako mlada i istinita kao u Bordou. Njen miris je isti – mešavina ćilibara i ruže. Izuzetno nežna koža, na kojoj vreme gotovo da nije ostavilo svoj trag, kao da cveta pod njegovim dodirom. I njen dah, tako blizu njegovog lica. Prepoznao bi taj dah među hiljadu drugih, dah koji ga je oduvek podsećao na dudinje ili maline. Štaviše, njeno celo telo odiše mirisom svežeg voća i slasti. Pri ovoj misli Gistav oseća kako njegova želja raste, oduzima mu dah i grči mišiće. Njegovi prsti stežu Adrijenino telo dok ona drhti i isprekidano diše.

Kosi zraci sunca cede se kroz polugole grane drveća. Sjajni tonovi smeđe i prepoznatljiv miris niskog rastinja i zemlje, karakterističan za novembar – isparenje kore i jezera.

To je sudbina svih žena zaljubljenih u umetnike, koje svog čoveka moraju da dele sa njegovom umetnošću.

Od sada je Adrijen tu. I Gistavov život počinje velikim slovom „A“, kao što se njegova kula uzdiže ka nebu Pariza, spremna da ga probode.

Ajfelova kula je visoka tačno tri stotine metara. Sa zastavom doseže do trista dvanaest. Dimenzije osnove su 125 sa 125. Bilo je potrebno 18.038 metalnih delova i 2.500.000 zakivaka. Od podnožja do vrha vodi 1.665 stepenika…

on mora dotaći dno strepnje i sumnje da bi se uzdigao do dobre ideje.