Goran Marković

Тело је скровиште нагона, пре свега сексуалног. Фројд то назива либидом.

Тело је скровиште нагона, пре свега сексуалног. Фројд то назива либидом.

Зар је потребно побећи од живота да бисмо смо га разумели? Мој одговор је – да.

Постоје свари које не можемо осетити, схватити, прихватити све док се не одвоје од збиље и не постану прича, измишљотина, ако хоћете.

Причу је човек измислио да би освојио простор у коме реалност нема шта да тражи. Она му је дозволила да свакодневицу претвори у спасоносну супстанцу која ће му омогућити да са својим животом учини немогуће – да побегне у слободу које иначе нигде нема и никада је неће ни бити.

Исус у Јеванђељу по Матеју каже: „Зато им говорим у причама јер гледајући не виде а слушајући не чују нити разумију.“

ниси ти мене оставила већ те је од мене одвела љубав према другом човеку. У томе нема кривице, једноставно ради се о недокучивим путевима којим нас срце води.

Позориште је најподеснија, најлакша, најкраћа, најјефтинија и најзанимљивија школа културног понашања и племенитог поступања у животу.

Прича успоставља правило по коме она, преко свог представника (аутора), из непрегледне реке стварних догађаја издваја, прерађује само оне пабирке живота који су за њу битни.

Постоје свари које не можемо осетити, схватити, прихватити све док се не одвоје од збиље и не постану прича,

Узмите, на пример, грчке митове. Свака од тих прича представља апсолутну измишљотину и, истовремено, апсолутну истину о свету у коме живимо. Човек који није прочитао митове о Сизифу, Прометеју или Едипу, по мени није способан да схвати свет који га окружује.