Sedam dobrih godina

Svašta smo već preživeli zajedno – bolesti, ratove, terorističke napade, pa ako nam je sudbina sada namenila mir, i to ćemo preživeti.

Kad pokušavam da se prisetim priča za laku noć koje mi je pre mnogo godina otac pričao, shvatam da su ti fascinantni zapleti zapravo imali skrivenu pouku. Trebalo je da me nauče da ljudsko biće ima potrebu da nađe dobrotu čak i tamo gde se čini da je nema. Da ne treba ulepšavati stvarnost već njenu ružnoću posmatrati iz drugog ugla, s razumevanjem i saosećanjem za svaku bradavicu i boru na njenom izbrazdanom licu.

Ali, što se kaže, „to što sam paranoik ne znači da me ne proganjaju“.

Ćutao sam. Iz iskustva znam da je u određenim situacijama najpametnije ćutati. U stvari, trudio sam se da ćutim. Iako me je život više puta naučio pameti, i dalje ponavljam iste greške.

Nije važno odakle dolazimo – namigne mi – važno je kuda putujemo.

– Najviše volim ovako da donosim odluke – ponovio je – kad nemam šta da izgubim, a mogu samo da dobijem.

Te noći sam sedeo u svojoj uskoj kuhinji, pio čaj i jeo hleb s pekmezom, slatkim od velikodušnosti i kiselim od uspomena.

– Volim da donosim odluke, što se kaže, kad nemam šta da izgubim.

Svašta smo već preživeli zajedno – bolesti, ratove, terorističke napade, pa ako nam je sudbina sada namenila mir, i to ćemo preživeti.

– Nije važno odakle dolazimo – namigne mi – važno je kuda putujemo.