Šetnja kroz šumu

Zbunjen čovek je valjda previše zbrkan da bi prepoznao stanje zbunjenosti. Dakle, ako znate da niste zbunjeni, onda niste zbunjeni. Osim ako, najednom mi je sinulo – i to je bila zaista zaprepašćujuća pomisao – osim ako to što sebe uveravate da niste zbunjeni nije samo surovi, rani simptom zbunjenosti. Ili možda čak uznapredovali simptom. Ko će ga znati? Što se mene tiče, mogao sam da posrćem u svojevrsno bespomoćno stanje predzbunjenosti koje karakteriše strah žrtve da možda posrće u svojevrsno bespomoćno stanje predzbunjenosti. U tome je nevolja kad skrećete s uma; kad sasvim skrenete, prekasno je da se vratite.

(Najzad, ne dešava se baš često da sova odnese kravu.)

Šta god da je bilo, kakilo je kao puma.

Retko bi bilo kome sa jedne ili druge strane palo na pamet da ljudi i priroda mogu da postoje zajedno uz uzajamnu korist – da bi, recimo, graciozniji most preko reke Delaver mogao zapravo da naglasi veličanstvenost okoline, ili da bi Put bio zanimljiviji i prijatniji kad se ne bi svodio samo na divljinu i kad bi vas s vremena na vreme namerno vodio kraj krava na ispaši i obrađenih njiva.