U potpalublju

Nalazili smo se, te osamdeset četvrte, dakle, u sudbinskom raskoraku. Samo što tad to, sistematski odgajani i obrazovani da budemo klasični politički idioti, nismo mogli ni da pretpostavimo.

pa se pitam: šta smo, uopšte, radili tamo, na Terazijama, sve te dane, zašto smo gubili vreme, kad smo dozvolili da nam se tako nešto dogodi?

četak zamišljenog četvoroknjižja koje sam

žderač jeftinih parizera

Divila se ona i ženama, onako kako to samo žene umeju

je taj tekstilni kralj, analizirajući Dejanove majice sa svih strana, poput Anđele, razvijenim okom znalca, nepogrešivim južnomoravskim akcentom rekao: „Može se proda“, ubedljivo, pri tom, klimajući glavom, a potom, ispraćajući me do kožom tapaciranih vrata kancelarije, onako trbušast i smešan, i ovo: „Će mi se javiš do nedelju“, ozario sam se.

I, ko zna: možda je Anđela to i progutala

dok sam se ja preznojavao u autobusu 511 vozeći se ka depresivnom Železniku,

Svakodnevno sam, tako, s Novog Beograda bio prinuđen da tramvajem dolazim do grada i kod železničke stanice čekam standardno blatnjavi zglobni autobus br. 511 kojim sam se dugo i truckavo vozio do svog radnog mesta

Da li ću ja umeti da ga razumem, onda kada on više ne bude želeo da razume mene, ili ću se sramno pokrivati krpicama jednog ukiseljenog odnosa – to je krucijalno pitanje roditeljstva.