Umetnost pobune – The Rolling Stones

Dok poslednji taktovi „Brown Sugar“ zamiru u vazduhu, Keith kleči na bini. Mick se osmehuje i drži ruke visoko, još jednom pozdravljajući publiku koja je van sebe od sreće i zadovoljstva. Stonesi se okupljaju na centralnom delu scene i klanjaju se. Čak i obično mrzovoljni Watts ne skida smešak sa lica i – u trenutku kakav ne pamte ni najiskusniji posetioci koncerata Stonesa – baca palice u publiku.

Ali, novinari iz Srbije – kao i publika – pet dana kasnije uverili su se da je Budva bila tek zagrevanje za beogradski koncert, najmasovniji i – po mnogim mišljenjima, uključujući i same Stonese – najbolji na evropskom kraku turneje A Bigger Bang, 2007. godine.
Čekani decenijama, The Rolling Stones su, kada su došli u Srbiju, nadvisili sebe. Mick se trudio preko svog ionako blistavog standarda, Keithovi rifovi ličili su na noževe koji lete kroz vazduh i, uopšte, bend je svirao kao da ne postoji sutra. Zauzvrat, pozdravila ga je najbolja publika na finalnom kraku A Bigger Bang turneje.

nastup sa Clintonom, koji je jedan od kreatora globalnog zagrevanja bio je više od običnog licemerja – bila je to mešavina gluposti i samoponiženja.

Još manje je nekom bilo na pameti da stvarno pritisne Jaggera političkim pitanjima. Rolling Stone je, naravno, želeo da zna nešto više o pesmi „Sweet Neo Con“, punoj patetičnih optužbi protiv Georgea Busha – uz usvajanje dece, blaćenje Busha je tada bila glavna moda u industriji zabave – ali David Fricke, koji je vodio intervju sa Jaggerom, nije se setio da pevača pita po čemu je, na primer, bolji Bill Clinton, sa kojim je Jagger voleo – i još uvek voli – da provodi vreme. Pitanje bi bilo tim smislenije što „Sweet Neo Con“ nije napadala Busha zbog njegove unutrašnje, nego spoljne politike.

Popneš se na binu i učiniš da se ljudi osete srećnima. Učiniš da se osete dobro. Ali ja ne sviram samo zbog drugih ili samo zbog novca. Sviram zbog sebe.

Keith Richards

Oduvek sam mrzeo Elvisa. On je bio poslednji koga sam želeo kao putokaz. Hteo sam Milesa Davisa i Fatsa Domina.

Charlie Watts

Svi novinari koji su gledali prvi londonski koncert 1995. pominjali su trenutak – uhvaćen na gigantskom ekranu iznad bine – kada je Richards, zaneseno svirajući solo u „Satisfaction“, promrmljao sebi u bradu: „Volim ovaj posao.“ To nije bio smišljeni trik, spreman za ponavljanje – oni koji su došli druge ili treće večeri nisu imali priliku da vide taj spontani izliv oduševljenja.

U svakom slučaju, kao što je zaključio Sunday Times, osim Stonesa, još najmanje jedna osoba mogla je biti zadovoljna dogovorom: to je Richard Branson, osnivač i bivši vlasnik Virgina, koji je, ubrzo posle potpisivanja ugovora sa Jaggerom i ostalima, prodao svoju kompaniju EMI-ju za petsto šezdeset miliona funti.

Ne smatram se muzičarom, jer nikoga ne smatram muzičarom, ako me razumete. Ja sam radnik, i tako pristupam svim svojim zadacima.

Charlie Watts, 1981.

Neke stvari postaju bolje s vremenom. Evo, na primer, ja.

Keith Richards