Sneško

Što sam stariji, to sve više verujem da je zlo zlo, bez obzira na duševnu bolest. Svi mi smo u manjoj ili većoj meri skloni zlim postupcima, a zdravstveno stanje nas ne može poštedeti odgovornosti

Jer u osam i sedam minuta Rahela zastade na ulazu u bar, i njegovi dlanovi poznadoše ta uspravna, izvijena leđa, a obraz se seti dodira njene svetlucave kože na visokim jagodicama. Nadao se da neće izgledati tako dobro. Tako srećno.

Zlo nije opipljivo, ne može nikog i ništa zaposesti. Naprotiv, zlo je puko odsustvo stvari, odsustvo dobrote. Jedino čega se možeš bojati jesi ti sâm

Volela je da ga sluša čak i kada je lupetao najveće gluposti.

Naprotiv, zlo je puko odsustvo stvari, odsustvo dobrote.

Hari poruči još jednu koka-kolu.

„Što si tako oslabio?“, upitala je.

„Od plesni.“

„Molim?“

„Navodno me ona proždire. Jede mi mozak, oči, pluća, koncentraciju. Isisava boje i sećanja. Buđ raste nauštrb mene. Polako postajemo jedno.“

„O čemu ti to?“, prekinula ga je s gadljivim izrazom lica, ali joj je u očima igrao osmeh. Volela je da ga sluša čak i kada je lupetao najveće gluposti. Ispričao joj je o pošasti u svom stanu.

Opa“, izustila je glavom pokazujući na nogu stola s lisicama. „Sviđa mi se.“
„Brzopotezno stavljanje lisica jednom ru

„Što sam stariji, to sve više verujem da je zlo zlo, bez obzira na duševnu bolest. Svi mi smo u manjoj ili većoj meri skloni zlim postupcima, a zdravstveno stanje nas ne može poštedeti odgovornosti. Pobogu, pa svi mi smo bolesni i imamo neki poremećaj ličnosti. A koliko smo bolesni, najbolje govore upravo naši postupci. Kažu da smo jednaki pred zakonom, ali to je besmislica dokle god smo svi različiti.

Strah od nepoznatog je sasvim racionalan. Ko se ne plaši nepoznatog, i ne opstaje baš dugo

„Šta kaže patolog za vreme smrti?“, upitao je Bjerna Holma, koji je stajao pokraj njega u teksas jakni postavljenoj belim veštačkim krznom. Njegove čizme od zmijske kože kretale su se gotovo bešumno po ledu. Prošao je nepun sat otkako ih je Asta Johansen pozvala, a pred halom za karling uveliko su se gurali novinari iza crvene policijske trake.

„Kaže da je teško“, odvrati Holm. „Može samo da nagađa kojom brzinom telesna temperatura može opadati na ledu u prostoriji sa znatno višom temperaturom vazduha.“

„Ali ipak nešto pretpostavlja?“

„Juče po podne, negde između pet i sedam.“

„Aha. Znači, pre nego što su u vestima objavili poternicu. Jesi li pregledao bravu?“

Holm klimnu. „Najobičnija brava. Vrata su bila zaključana kada je stigla čistačica. Vidim da mu gledaš cipele. Proverio sam otisak. Isti onaj sa Solihejde.“

Hari je još posmatrao šaru na đonu. „Znači, ti misliš da je ovo naš čovek?“

„Da, rekao bih da jeste.“

Hari zamišljeno klimnu. „Znaš li možda da li je Vetlesen bio levoruk?“

„Ne bih rekao. Kao što vidiš, drži špric u desnoj ruci.“

Hari klimnu. „U pravu si. Al