Unutrašnje dvorište

Завладала је стаклена тишина.

Вечерас ти промени завесе на прозорима. Одабери неке светлије, без облака, ако може са извезеним пуним месецом.

Низали су се предели, расли су и венули ветрови, омицали се дани, излегле дуге су училе да лете,

Шта су то јава и сан
Човек је јава и сан. Јава је његов лик, а сан његов одраз. Прву од близанаца људи показују. Њом се диче, њу фотографишу, она им служи за препознавање и легитимисање. Друго, оно од сна сачињено, људи брижљиво чувају, често затварају, некада крију. Са њим воде разговоре у два ока. Од њега страхују, јер им је познато да је одраз старији од лика.

XXXII
Шта је то линија мањег отпора

Како препознати сањаре
Сањари су увек замишљени. Све што гледају, гледају полако,

Али, виолину скрити, мука је у данашње доба – прекорио је песник разгаљеног глумца.

– Не разумете, у питању је, да тако кажем, костим! – наставио је глумац још гласније да се смеје. – На улици сам готово плакао, сада морам да скинем тугу, да ми се не прихвати за лице.

– А ви нисте повели децу? – питала је моја жена песникову супругу.

– Мали су, бојимо се изрећи ће се негде – одговорила је она.

– Слободно сте могли доћи са њима, деци се ионако не верује – укључила се у разговор и музичарка.

– Све је спремно! – зашушкао је сликар корпу столњаком од лана. – Хоћемо ли?

– Идемо! – повикали смо углас и устали од чашица ораховаче.

У дну брега
У суседну собу, заправо атеље, крочили смо ћутке, мирису боја и терпентина додали обрис свечаности. Наоко мирно, у себи устрептало, чекали смо час открића.

– Ове недеље имамо пејзаж – рекао је сликар и са штафелаја повукао тканину што га је скривала.

На врху троноге справе, прислоњен на дрвену плочу са покорицом бројних шара, стајао је акварел, разливене боје, па увезане у облике реке, поља, брега и неба.

– Не губимо време, крећимо – прошапутао је неко.

– Не, не губимо време – потврдио је глумац, па се театрално наклонио дамама.

У слику је прво ушла музичарка, потом песникова супруга, затим и моја жена. Опробаним методом – десна нога, онда глава и тело, на крају лева нога. Корпу и виолину додао је сликар. Глумац се по обичају заглавио, ваљда зато што је непрестано причао, али није прошло ни колико је иначе за такав пут потребно – сви смо се нашли у дну брега акварела.

Бележећи све како се дешава

– О! – удахнуо је песник пуне груди прозирног ваздуха.

– Како је баршунаста – заронила је његова супруга руку у воду реке.

Музичарка није ништа рекла. Већ је стајала испод насликаног стабла и свирала. Мелодија се извијала из виолине. Дирала се са лишћем, заплитала у крошњу, час се пела до неба, час падала ниже трава... Нисам стизао све да запишем. Моја је жена пољем сакупљала биље – јарић, калопер, копитњак, свиб, јаглику, благовањ, преденце, боквицу... Песник је на брегу размеравао риме. Његова је супруга на обали сушила зрна песка, белутке и љуштурице пужева. Посред гаја, у чуду окупљеном јату птица, глумац је казивао некакав монолог. Птице су сакупљале изговорене речи, да би их скупа са гранчицама, влакнима кудеље и листовима уплитале у своја гнезда.

терасицу, па силази до улаза у зграду, да би се вратио, по други пут прочитао новине, по пети пут упоредио ручни и зидни сат, десети пут питао:

Андрија се све чешће суочава са сопственом бескорисношћу, са улогом сметала које се из кухиње премешта у собу, из собе завирује у

растргнут између осећања да је већ морао нешто да уради и немогућности да докучи шта би то могло бити.