Kazna za greh – Molitva za oproštaj

Nekada sudbina odlučuje umesto svih nas, ma kakve napore mi ulagali da je prevarimo, nadmudrimo ili preokrenemo.

religija pruža lažnu utehu za zlo koje čovek svesno podstiče, ono zlo koje pronalazi u pozleđivanju drugih ljudi, tako što će prouzrokovati više patnje i bede na ovom svetu.

– Nemoj, oče. Ja sam kriv koliko i vas dvoje. Da nisam bio tolika kukavica, ništa se od svega ovoga ne bi dogodilo. Da sam na imanju za vreme rata ostao, verujem da bi i Đuka još bio živ… Ovako, nije bilo nikog da ga zaštiti… Ti si, oče, samo o konjima brinuo i na njih gledao… Majku i mene kao da nisi primećivao. I šta sad? Džaba ti ova oronula kućerina koju još kaštelom zoveš i parče zemlje pod kojom leže oni koje smo voleli… Džaba nam sve…

– Mihajlo…

– Ne govori, oče! Svaki čovek se posle smrti vine u nebo ukrašen odećom koju je na zemlji izatkao svojim delima, a ne rečima! Plašim se da ćemo ti i ja pred Boga stati goli, ako se neba uopšte domognemo! Zato te molim, ni reči više!

anc Nojbauer je pomirljivo klimnuo glavom.

Lice ljubavi i samilosti

Dug je put pred tobom, lepa moja. Zbog čistote tvoje duše, reći ću ti samo ovo: Bog te čuva, dete. I ma kako težak bio greh što su drugi tebi učinili, naposletku će sve biti dobro. No, jadno će to dobro biti, jer ono omogućava nailazak talasa koji će najgori biti. Tek posle najgoreg, doći će dobro; surovo je to dobro kad bez najgoreg neće da ograne…“

Eh… Znam da je, kada je otišla, ostavila odškrinuta vrata svoje duše. Znam da je ostavila širom otvorene oči da mi u mraku svetle, kako bih se u dalekoj svetlosti kao grešnik klanjati mogao. Znam da je ostavila svoje male tragove u snegu kako bih se kao bezdomnik i prokletnik mogao vratiti sebi, njenim nevidljivim stopama. Kao što sam ja, u danima svog detinjstva, uvek ostavljao prozor otvoren, kako bi se ti u moju sobu mogao ušunjati i ugrejati se.

Živeo sam godinama s neizlečivom tugom, noseći njen lik u mislima kao sveću u mračnoj šumi i istovremeno se plašio da će demoni, vilenjaci i grobljanske prikaze sleteti na taj plamen nade što je tinjao i ugasiti ga svojim zlim krilima.

Čovečanstvo je zapalo u ropstvo čula, a razum i ljubav nisu bili dovoljno jaki da ga spasu.“

Biti istinski filozof znači odupreti se strastima i zadovoljstvu, pobediti samoga sebe, sačuvati duševni mir.