Fantom iz opere

Jesu li svi ljudi toliko nesrećni kada su zaljubljeni?“

„Jesu, Kristina, kada vole a nisu sigurni da li im je ljubav uzvraćena.“

Želim da imam ženu i da je izvodim nedeljom. Napravio sam masku s kojom izgledam kao i svako drugi. Ljudi se neće za mnom okretati na ulici. Bićete najsrećnija žena. I pevaćemo, sasvim sami, dok se ne onesvestimo od uživanja. Vi plačete! Vi me se plašite! Ali ja nisam zao. Zavolite me i videćete! Sve što ja želim je da me neko voli. Kad biste me zavoleli, bio bih nežan kao jagnje i mogli biste sa mnom da radite šta god poželite.“

Moja draga mala Kristina! Slušate li me? Recite mi da me volite! Ne, ne volite me... ali nema veze, zavolećete me! Nekada niste mogli da pogledate moju masku zato što ste znali šta je iza nje... A sada vam ne smeta da je gledate i zaboravljate šta je iza! Čovek se na sve navikne... ako želi... Mnogo je mladih ljudi koji pre braka nisu marili jedno za drugo, ali su se nakon toga zauvek obožavali! Oh, ne znam o čemu govorim! Ali bilo bi vam zabavno sa mnom.

To je bila najlepša igra na svetu i uživali su u njoj kao deca, što su i bili. Oh, kakve su divne govore jedno drugom držali i kakve su večne zavete razmenili! Igrali su se srcem kao što se druga deca igraju loptom; samo, pošto su to zaista bila njihova srca kojima su se dobacivali, morali su da budu veoma, veoma vešti i da ih uhvate, svaki put, a da ih ne povrede.

Ali vi volite Kristinu Dae, zar ne?“
„Obožavam i zemlju koju ona gazi!

vi, Kristina, recite mi, da li ga i vi mrzite?“
„Ne“, jednostavno je rekla Kristina.
„Ne, naravno da ne... Zašto, kada ga volite! Vaš strah, vaš užas, sve je to ljubav, i to ljubav najuzbudljivije vrste, one koju ljudi ne priznaju čak ni sami“, rekao je Raul gorko. „Ljubav od koje se ježite kada mislite o njoj... Zamislite: čovek živi u palati pod zemljom!“ Popreko ju je pogledao.

Ispunjava me užasom, ali ne mrzim ga. Kako mogu da ga mrzim, Raule?

Ako me volite, ne dopustite da vas prepoznaju.

Sveto ime njegove ljubavi izletelo je iz njegovih usta i srca.

su bile divne crvene ruže, koje su procvetale tog jutra, na snegu, odajući utisak života u smrti, pošto je smrt bila svuda oko njih. I ona je takođe, poput cveća, izbijala iz zemlje, iz koje su izvirivali leševi.