Nevidljivi lanci

Али шта је новац, како он настаје и којим путевима снажи своју моћ? Одговор на ова једноставна питања остаје потпуна непознаница за милијарде људи, иако већина њих мисли да га зна. Вођени правилима здравог разума, људи беспоговорно прихватају све иза чега стоји убједљива већина. А та већина сматра да је новац готова, дата ствар која се не пропитује по себи, већ се у односу на њега мјери сопствени успјех. Тако се вјековима сматрало да је онај који је у посједу већег богатства ималац и већег угледа и уживалац личне среће.

У савременом свијету, не само у економском систему, новац пресудно управља животима појединаца, друштвених група, нација па чак и цијелих континената. Без довољне количине новца нема ни лијечења, ни школовања, нити услова за живот. Уколико нема пара, човјек бива „избрисан“ из система.

Основни закључак ондашње ујдурме био је да банке нису институције слободног тржишта. Оне живе у симбиози са владама које финансирају. Њихов опстанак зависи од привилегија и државних интервенција. Оне дају паре владама које их неодговорно троше, пристајући на камате које реално није могуће исплатити. Али док наплата дође на ред, владе ће потрошити своје мандате, па ће плаћање дугова бити посао неке наредне владајуће гарнитуре. Неразумна збрка у потрошњи одвијала се у новим и све већим круговима, који ипак налажу да неко све то плати. На крају, односно на почетку игре улоге су подијељене. Банкарски систем је добитник, а држава и њени порески обвезници су губитници.

Сигурност банкарских депозита је основа савременог банкарског система. Њу гарантује и држава знајући колико је немогућ захтјев свих депонената за повлачењем новца. Ово је правило успостављено, разрађено и примјењивано од 1930. године и времена Велике депресије, све до „случаја Кипар“.

Пореским рајем се назива територија на којој постоје бројне олакшице за власнике капитала, у смислу одсуства девизне и банкарске контроле и регулативе, гдје су пореске стопе ниске или непостојеће, а услови за регистрацију компаније веома флексибилни. Поједностављено, тамо иду они који неће да плаћају порез својој држави. Тада је било 46 земаља које су испуњавале ове „рајске“ захтјеве.

Почетком друге декаде овог вијека, група најразвијенијих земаља, укључујући Кину, Јапан, Русију и Француску, одржала је тајни састанак, без САД, које нису биле ни присутне нити обавјештене. О састанку је извјестио британски Индепендент (Роберт Фиск), а основна порука је била да ће нафта бити продавана не више за доларе, већ за корпу валута. Пренијета је и изјава кинеског представника који је тада рекао: „Ови ће планови промијенити лице међународних финансијских трансакција. Америка… мора да буде веома забринута. Знаћете колико ће бити забринута по грмљавини порицања коју ће ова вијест изазвати.“

„Ко год контролише обим новца апсолутни је господар цјелокупне индустрије и трговине… и кад схватиш да се цијели систем лако контролише од стране неколико људи на врху, нико неће морати да ти каже како настају инфлација или депресија.“

Џејмс А. Гарфилд (Јаmеs А. Garfield, 1831–1881)

убијени предсједник САД

Бројеви не показују стварну вриједност неке компаније или њеног производа, него шпекулативну добит које се може очекивати на берзи. Када, на примјер, акције Гаспрома изгубе десет одсто вриједности, то не значи да је највећа свјетска корпорација изгубила десет одсто своје имовине. Ради се о томе да су (пре)продавци оног мањег дијела његових акција којима се тргује на берзама, на основу клађења о кретању цијена, једни од других преотели новац, који није Гаспромов и нема никакве везе са њим.

„Новац је нова форма ропства и разликује се од старе по чињеници да није лично – нема личних веза између господара и роба“.

Лав Николајевич Толстој
(Лев Николаевич Толстой, 1828–1910)

Либерални капитализам је одраз економске филозофије која сматра да је тржиште једини механизам утврђивања и расподјеле вриједности. Тржиште је ефикасно и праведно и, стога, држава има основни задатак да врши дерегулацију и ослобађа све учеснике свог утицаја и моћи. Тржишни поремећаји, који су знали да буду тешки и дуготрајни, тумачени су не као посљедица несавршености модела, већ као показатељ да држава није у потребној мјери ослободила тржишне актере свог негативног уплива.