Sedimo jedno kraj drugog, šaka položenih na trotoar, i prste nam razdvaja tek koji centimetar. A ja ne mogu da se setim kad mi je poslednji put duh bio toliko smiren, opušten usred neizgovorenih reči koje popunjavaju tišinu.
I u toj tišini iznova u mislima posmatram onaj kratkotrajni izraz što mu se bio javio u očima dok me je držao.
Čežnju.