Jadnici – II tom

Gomila je sklona da primi gospodara. Iz njene mase taloži se apatija. Gomila se lako smesti u poslušnost. Treba pokretati, gurati, drmati ljude samom blagodeti njihova oslobođenja, vređati im oči istinom, bacati im svetlost strahovitim pregrštima. Treba da i sami budu pomalo zgromljeni svojim sopstvenim spasom; to sevanje ih budi. Zato su potrebna zvonjenja na uzbunu i ratovi. Potrebno je da veliki borci ustanu, da osvetle narode svojom smelošću, i da prodrmaju ovo jadno čovečanstvo koje svojom senkom zaklanjaju božansko pravo, carska slava, sila, fanatizam, neodgovorna vlast i apsolutna veličanstva; tu gomilu koja glupo posmatra, u njihovom sutonskom sjaju; ove mračne trijumfe noći. Dole tiranin! Šta to? Na koga mislite? Zovete li Luja Filipa tiraninom? Ne; kao ni Luja XVI. Oni su obojica ono što istorija obično zove dobri kraljevi; ali se načela ne cepkaju, logika istine ide pravce, istini je svojstveno da se nikom ne dodvorava; nikakvog, dakle, popuštanja; svako krnjenje čovekovih prava mora biti suzbijeno; u Luju XVI je božansko pravo, u Luju Filipu je Burbonac; obojica predstavljaju u izvesnoj meri konfiskaciju prava, i da bi se zbrisalo opšte nasilje, treba se boriti protiv njih; to je potrebno jer Francuska je uvek započinjala. Kad gospodar padne u Francuskoj, on padne svuda. Jednom rečju, ima li pravednije stvari i, prema tome, ima li uzvišenijeg rata nego kad se uspostavlja društvena istina, kad se slobodi daje njen presto, kad se daje narod narodu, kad se daje čoveku suverenitet, kad se purpur ponovo meće na glavu Francuske, kad se uzdižu u celini razum i pravda, kad se zatire svaka klica antagonizma davanjem svakoga samome sebi, kad se uništava prepreka koju kraljevstvo postavlja ogromnoj i sveopštoj slozi, kad se ljudski rod izravnava s pravom? Ovakvi ratovi stvaraju mir. Još se nadnosi nad svetom ogromna tvrđava od predrasuda, mraka, sa svojim kulama mržnje. Treba je oboriti. Treba srušiti tu čudovišnu masu. Pobediti na Austerlicu velika je stvar, uzeti Bastilju ogromna je stvar.

Prvo, on se sada grozio ove kuće u kojoj je video, iz takve blizine i u celom njenom najodvratnijem i najsvirepijem razvoju, jednu društvenu rugobu koja je, možda, još užasnija od rđavog bogataša – rđavog siromaha.

U ćumezu nije više bilo hleba, ali je bilo još duvana.

Varoši, kao i šume, imaju svoje jazbine, u koje se skriva sve što je najopakije i najstrašnije. Samo, u varošima ono što se skriva svirepo je, gadno i malo, to će reći ružno; u šumama ono što se skriva svirepo je, divlje i veliko, to će reći lepo. Leglo za leglo, životinjska su bolja od ljudskih. Pećine vrede više od ćumeza

Dozvoljeno je potajno uhoditi nesreću da bismo joj pomogli.

i. Do koga je krivica? A onda, zar milosrđe ne treba da je utoliko veće što god je pad dublji?

ima jedna tačka na kojoj se nevoljnici i bestidnici mešaju i stapaju u jednu reč, neminovnu reč – jadnici.

Sa zdravljem, mladošću, čašću, svetom i uplašenom osetljivošću još mladog tela, sa srcem, devičanstvom, stidljivošću, tom opnom duše, kobno se titra to lutanje koje traži sredstva, koje nailazi na porok i koje se na njega navikava. Očevi, majke, deca, braća, sestre, ljudi, žene, devojke lepe se i stapaju skoro kao neka mineralna formacija u toj maglovitoj mešavini polova, srodstava, raznih uzrasta, srama, nevinosti. Čuče naslonjeni jedni na druge, u nekoj vrsti ćumeza sudbine. Gledaju žalosno jedni druge. O nesrećnici! Kako su bledi! Kako im je zima! Izgledaju kao da su na nekoj planeti koja je mnogo dalje od Sunca nego mi.

Izgleda da se svetlost dana gasi napolju, moralna svetlost unutra; u tom mraku čovek se sretne sa slabošću žene i deteta i nasilno ih primorava na sram. Tada su svi užasi mogućni. Očajanje je ograđeno trošnim pregradama koje sve stoje na granici poroka i zločina.

ko je video samo bedu čoveka, nije ništa video, treba videti bedu žene; ko je video bedu žene, nije ništa video, treba videti bedu deteta.