Stakleno zvono

Napisala sam još 1. juna da očekujem mnogo od jedinog romana velike Silvije Plat. Mnogo sam i dobila. I mada sam postala blago imuna na jednostavnost američkog književnog izraza, Silvija me je prodrmala i naterala da iznova shvatim zašto je takav stil postao zaštitni znak savremene američke književnosti. Ipak, priznaću, na početku se nisam tako osećala. Na početku mi je sve bilo previše lepršavo, mlako, neubedljivo. Pomislila sam pretenciozno: “Još jedan precenjen američki roman”. Znam, znam, greška nesagledivih razmera jer jednom kada me je Silvija uvukla u skrivene kutke svog uma okrnjene teškom depresijom, osetila sam kako sam deo nečeg velikog i važnog. Prvenstveno za žensku populaciju. Jer, ovo nije samo roman o depresiji. Ovo je roman o dugom i dalekom putu koji su žene od 1953. godine do danas prešle i čiji se kraj još uvek ne nazire. Da, prerana smrt oca i specifičan odnos sa majkom jesu igrali važnu ulogu u stanju Ester Grinvud, ali je nepobitno da je teskoba konzervativnog društva, stege koje je ono nametalo, pravila po kojima je trebalo živeti (a neka ni do danas nisu prevaziđena) zapravo gušila Ester i odvela je u ludilo iz kojeg se realno nikada nije zaista povratila. Jer, ma koliko da sam navijala da Ester ozdravi, znala sam odlično da je svoj život završila manje od deset godina kasnije, sa glavom u rerni (kako je i opisivala u jednoj od svojih pesama) dok je njeno dvoje dece umotano u mokre peškire spavalo u susednoj sobi. Ne, ovo nije priča o Ester. Ovo je priča o Silviji Plat, jednoj od najtragičnijih ličnosti svetske književnosti. I ma koliko bila teška i mučna, ova priča je maestralno ispričana u romanu koji se sa potpunim pravom nalazi na brojnim listama knjiga koje svaka žena treba da pročita u životu. Zbog sebe, zbog onih pre nas i onih koje će stići nakon nas i zbog toga što je ovo jedna od onih knjiga uz koje se sazreva, odrasta i menja pogled na život, ma koliko imali godina.

Ova knjiga je rasizam u malom, ono sto je porazavajuce je da se na to zmuri. Mnogo sam vise ocekivala od knjige sa ovakvom ocenom.

Evo primera o cemu pisem:
"Nikad nisam stvarno razumela Hildu. Imala je 183 centimetra, ogromne, kose zelene oci i debele crvene usne i prazan, slovenski izraz."
Ovakvih i slicnih primera je mnogo u knjizi.

Da je neki slovenski pisac pisao na ovakav nacin o drugim nacionalnostima, bio bi razapet ili zabranjen.
Stil pisanja je lep, ali sadrzaj para usi pa odvlaci paznju od sustine price. Tako da 2⭐ zbog lepog stila, ali preporuka je preskociti ovu knjigu.

Pomalo nedorečena, zbunjujuća... Verujem kao i piščev um...