Mileva Ajnštajn: Teorija tuge

Милева је свјесна да поново збраја своје промашаје, али не може другачије. Напустила је Лизерл због Алберта. Запустила је једног сина због другог, а Алберта због дјеце. И напокон, запустила је себе.

Нема горе неизвјесности и страха од ослушкивања болесног дјетета како дише.

Смрт дјетета је тако самотно искуство, чак и кад дијете има оба родитеља. Њихова бол никада није заједничка. Очева и мајчина бол толико су различите.

Ако је нетко нула, нема му помоћи, тај треба бити фин и скроман и шутјети. То ти је мој савјет.*

Колико пута човјек умре након што је већ мртав?

Сјећам се, осјећала сам се тако сигурно у његовом загрљају. Као да ми се више никада ништа лоше не може догодити. Његова ме присутност штитила од страхова и самоће

Вјерујем да жене пуно дуже чувају сјећање на онај дивни период који зовемо младост и да несвјесно желе да ствари остану такве… Мушкарци се увијек боље прилагођавају садашњем тренутку.*

Њезина љубав ме гуши, тужио му се, она не опрашта нити заборавља

Удаљавали су се а да се нису запитали зашто. Милева је све чешће упадала у мрачна расположења. Њезиној туробности још и прије Прага као да није било краја. Све рјеђе се појављивала у друштву, а и тада би углавном шутјела.

Могу ли људи који живе заједно толике године заиста постати једно другоме странци?